Јектенија

Jump to: navigation, search

ЈЕКТЕНИЈА (грч: εκτενή); измољавање; низ молитви које у себи садрже разне молбе Богу; особито и усрдно мољење на богослужењу које произноси ђакон, или свештеник уколико не служи ђакон. Зато се у старим рукописима јектенија назива τά διακονικά - ђаконства. У богослужењима разликујемо неколико врста јектенија: велика, мала, сугуба, прозбена и заупокојена.


ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА (грч: η μεγάλη συναπτή) је прва јектенија на вечерњу, јутрењу, Литургији и многим другим службама. Пошто низ прозби у њој почињу речима: "У миру Господу се помолимо..", назива се и мирна јектенија (грч: τα ειρηνικά). Одликује се узвишеношћу и пуноћом садржаја, а такође и тајанственошћу. Велика јектенија има дванаест прозби и на крају возглас. У њој се налазе прозбе за Цркву и њену јерархију, грађанску власт, град или село, за оне који путују, болују, раде у рудницима, и о свим потребама Хришћана. На крају је молитвено обраћање Пресветој Богородици са седам високих епитета (пресвета, пречиста, преблагословена, славна, владичица, Богородица и приснодјева Марија). Молитва која је веома слична великој јектенији сачувана је у посланици Св. Климента Римског коринтским Хришћанима (око 90-100 године). Данашња велика јектенија је у тесној вези са ђаконским молитвама у Тестаменту Господа нашега Исуса Христа (III век) и Апостолским установама (IV-V век). Одговором на прозбе велике јектеније већ од IV века служи кратка форма молитве "Господи помилуј". Ако ђакон учествује у богослужењу, онда он говори велику јектенију и то са амвона, а возглас, чија је главна тема слава Божија, говори свештеник.


МАЛА ЈЕКТЕНИЈА (грч: μικρά συναπτή), почиње речима "Опет и опет.." То је скраћена верзија велике јектеније, и има две прозбе и на крају возглас. Појављује се у писаним документима већ у IV веку. Изговара се на вечерњу, јутрењу, Литургијама, а такође и на осталим богослужбеним чиновима.


СУГУБА ЈЕКТЕНИЈА (грч: εκτενής δέησις), назива се и приљежним мољењем. По свом саставу, ова јектенија је блиска прозбеној јектенији и њен данашњи облик потиче из XV века. Уз прве две прозбе, народ одговара са "Господи помилуј" (грч: Κύριε ελέησον) једнократно, а на остале прозбе исто то, али трократно. Назив сугуба значи "удвостручена", а добила је име по томе што се у почетку ове јектеније, у два маха, двоструко обраћамо милосрђу Божијем. Састоји се из дванаест краћих молитава за Православни род наш, његове потребе, надлежног Епископа, за све уснуле, нарочито оне који су ту сахрањени, отпуштање греха присутног верног народа и добротворима храма. У случају потребе, после претпоследње прозбе, умећу се посебне прозбе за оздрављење болесника, ослобађање заробљеника, за престанак суше или непотребних падавина, помора људи, ратне опасности и др. Јектенија се завршава возгласом у коме се призива Божија милост.


ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА, налази се у саставу вечерња и јутрења већ у Апостолским установама. Служи као допуна сугубој јектенији у којој су прозбе за лица, а у овој јектенији су прозбе за потребе тих лица подељене на шест делова. Прозбена јектенија почиње мољењем са прозбом којом се мала и велика јектенија завршавају. Говори се на вечерњу, јутрењу и Литургијама.


ЗАУПОКОЈЕНА ЈЕКТЕНИЈА, је низ молитава које су усмерене на умољавање Господа да упокоји душе уснулих, за опрост њихових грехова, присаједињење упокојеним праведницима и задобијање Царства Божијег. Ова јектенија се у Литургији налази непосредно пред давање отпуста оглашенима, при крају првог дела Литургије - литургије оглашених.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net