Јерархија

(Преусмерено са Јеромонах)
Jump to: navigation, search

ЈЕРАРХИЈА (грч. ιερά и αρχή - свето управљање или власт), способност испољавања благодати потврђена хиротонијом (грч. χειροτονία - полагање руку, рукоположење); видљиви орган Цркве, настављач Христове искупитељске и спаситељске делатности који има власт да руководи Црквом, као божанском установом. Темељ новозаветне јерархије положио је сам Господ Исус Христос када је позвао дванест Апостола и посветио их у тајне Свога учења. Нарочито посвећење њихово било је силажење Светог Духа у облику пламених језика, од којих "сиђе по један на свакога од њих" (Дап 2,3). Дакле, у лику Апостола, Христос је установно јерархију и њој поверио, на чување и располагање, сва благодатна средства. Зато, противљење јерархији јесте противљење вољи Христовој.

ЈЕРАРХ (грч. ιεράρχης) - АРХИЈЕРЕЈИ (грч: ό άρχιερεύς): Епископ, Митрополит, Архиепископ, и Патријарх - највиши чин трочлане јерархије у Цркви.

ЈЕРЕЈ (грч. ιερεύς), свештеник који је архијерејским рукоположењем добио власт да свештенодејствује, да савршава Свете Тајне, да проповеда Јеванђеље, приноси дарове и жртве, и да путем Крштења обнавља народ.

ЈЕРОЂАКОН (грч. ιεροδιάκονος), ђакон у монашком завету, односно монах ђакон.

ЈЕРОМОНАХ (грч. ιερομόναχος), монах у свештеничком чину, односно монах свештеник.

ЈЕРОСХИМОНАХ (грч. ίεροσχημοναχός), свештеник монашког реда - јеромонах који је примио велику схиму.

МИТРОПОЛИТ (грч: Μητροπολίτης), Црквени великодостојник епископског чина, као архијереј има већу част од Епископа.

Јерархија у Цркви

Црквена јерархија
Црквена јерархија

Суштински, јерархија је власт вршења Светих Тајни, на основу светотајинског харизматизма. Та власт дотиче се свештенодејства, пастирства и учитељства. Према пореклу и облицима служећег свештенства, јерархија се у Цркви дели на:

  • Јерархију хиротоније (рукополагања)
  • Јерархију јурисдикције (управе)
  • Јерархију хиротесије (рукопроизвођења)

Јерархија хиротоније

Јерархија хиротоније (хиротонија - тајна у којој се молитвом и полагањем руку једног или више Епископа посвећују свештенослужитељи и постављају у одређеним парохијама или Епархијама); Црква познаје три степена хиротонисаног свештенства: ђаконски, презвитерски и епископски.

Ђаконски чинсвештенству - ђакон; у монаштву - јерођакон) спомиње се у (Дап 6,1-6), где јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона. Њихова дужност је да помажу Епископима и презвитерима при вршењу богослужења и у проповедању Речи Божије. Они имају важну улогу у катихизацији верника, мада немају пастирску одговорност.

Презвитерски чин (у свештенству - jepej; у монаштву - јеромонах) постоји, такође, од апостолског доба, мада је појам имао многострука значења. Презвитери су одређени за пастирску улогу (2 Пет 5,1-2), да проповедају и поучавају (1 Тим 5,17) и руководе заједницом у духовном животу. Они су потчињени Епископу по служби и власти.

Епископски чин (Епископ - бира се искључиво из монашког реда) највиши је у Православној Цркви, изабран да врши улогу првосвештеника евхаристијског сабрања, да координира све службе и харизме у помесној цркви и да сведочи ο континуитету те цркве са Апостолима, будући да је Епископ непосредни наследник Апостола.

Јерархија јурисдикције

Јерархија јурисдикције (управе) може имати неограничен број ђаконских, презвитерских и епископских степена, који се добијају назначењем и који имају привремени карактер.

У ђаконском чину свештенства постоји одликовање - протођакон (први ђакон - преко десет година службе), а у монаштву (овде треба напоменути да монаштво и није чин, него завет) архиђакон (ђакон који је по части изнад осталих ђакона).

У презвитерском чину свештенства постоје следећа одликовања (достојанства): протонамесник (лице које се до двадесет година службе истиче својим радом), протојереј (лице са преко двадесет година свештеничке службе) и протојереј-ставрофор (угледни свештеник с правом ношења крста на грудима), док су одликовања (достојанства) у презвитерском чину, код монаха: игуман (старешина манастира), синђел (свештеномонах са правом ношења црвеног појаса), протосинђел (први по части међу синђелима) и архимандрит (реч долази од грчке речи αρχή која значи изнад, и египатске речи мандра која звачи тор, стадо).

У епископском чину имамо ова достојанства: Митрополит (у првим вековима Хришћанства - Епископи главних градова римских провинција), Архиепископ (први Епископ у већим областима - патријархатима) и Патријарх (први Епископ међу једнакима).

Црквом Христовом на земљи управља Црквена јерархија. Али, највишу власт у Цркви имају Васељенски сабори, чије су одлуке обавезне за све Православне Хришћане, свих времена. Једина Глава Цркве, и на небу и на земљи, јесте Богочовек Исус Христос.

Јерархија хиротесије

Посвећење у ниже Црквене степене назива се хиротесија (χειροθεσια) - полагање руке. Хиротесија се не обавља у олтару, него на средини храма. Може бити извршена и изван Литургије. Нико не може бити посвећен у више степене црквеног клира, ако претходно није прошао ниже.

Чтец или појац - најнижи степен клира. Хиротесија чтеца или појца се састоји из полагања руке архијереја на главу оног који се освећује уз читање молитве, и унакрсног постризавања косе. Након облачења кратког фелона, архијереј благосиља и чита другу молитву. Прва молитва је за посвећење у свећеносце, а друга за посвећење у чтечеве или појце. Након тога, освећени чита део из Апостола, а затим скида фелон и облачи стихар. Називају се и црквењацима, а понекад и пирамонарима, пономарима (грч. παραμονή - онај који служи у олтару). Обавеза им је да припремају просфоре, вино, воду, тамјан и жар у олтару, да пале и гасе свеће у храму, да припремају и додају јереју кадионицу и теплоту, да спремају олтар и одржавају га чистим. У Типику се називају и параеклисијарсима (палитељима кандила).

Ипођакон, следећи степен ниже Црквене јерархије. Посвећење се обавља тако што архијереј благосиља орар (стихарни појас), а онај кога посвећују целива појас и руку архијереја, након чега га опасују. Пошто његова служба представља службу анђела, ораром се опасује крстолико, што символизује крила којима се прекривају Херувими. Онда архијереј благосиља руком по глави онога кога посвећују, положи руку на његову главу и чита молитву. Иза тога, новопосвећеном пружају лавор и пешкир, он сипа воду и даје архијереју да опере руке, целива руку архијереју, а онда га одводе код певнице, где чека до Херувимске песме, читајући у себи молитве. Док се пева Херувимска песма долази до Царских двери, где архијереј поново умива руке, након чега улази у олтар. Обавеза им је да чисти Престо и Жртвеник од прашине, и да се брине о њиховој чистоћи. Ипођакони најчешће служе уз архијереја, облаче га, додају му упаљене трикирије и дикирије ради осењивања народа.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net