Александрија

Jump to: navigation, search
Александрија
Александрија

АЛЕКСАНДРИЈА (грч: Αλεξάνδρεια), град који је основао Александар Македонски (око 331 пне) и назвао га по своме имену; главни град Египта нешто мање од хиљаду година, пре него је Каиро преузео ту титулу; град на важном трговачком путу између Европе и Азије, на месту које повезује Средоземно и Црвено Море; у древно доба најпознатији град света; интелектуална престоница јелинистичког света, у којој је била позната Александријска школа; место где су положени темељи богословљу, због чега је оно схваћено као последње и највише призвање Хришћана; место где је настао превод књига Старог Завета на грчки језик - Септуагинта.

Историјат

Град је основан на већ постојећој насеобини рибара и поморских пљачкаша, око 331. године пре нове ере, од стране Александра Македонског. Недуго по оснивању, он напушта град у правцу истока, само да би касније постхумно био враћен и сахрањен у граду. Будући да је географски на одличном месту (главни трговачки пут), за мање од једне генерације, порастао је толико да је по броју становника и димензијама надмашио Картагину, и постао други по величини град древног света, одмах после Рима. Постаје највећи центар јелинске културе у Египту, са три велике групације различитог етничког порекла: Грка, Јевреја и Египћана. То је уједно била и основа за грађанске ратове, и у једном таквом (115) град је скоро потпуно уништен. Поново је подигнут, само да би поново био уништен (365) од великог плимног таласа изазваног земљотресом на Криту.

Пред крај IV века (391), Патријарх Теофил (385-412) под наредбама цара Теодосија I (379-395) уништава све паганске храмове у граду. Град од Византије преотимају Персијанци 619. године, а цар Ираклије (грч: Ηράκλειος) га враћа 629. године. Дванаест година после (641), након опсаде која је трајала четрнаест месеци, град освајају Арабљани. Под њиховом влашћу остаје све до Наполеонових освајања, када га преузимају Французи 2. јула 1789. године. Британска војска га преузима 2. септембра 1801. године, након опсаде која је уследила након велике и значајне битке за Александрију (21. марта). Услед вишевековне владавине Арабљана и ратова који су око њега вођени, град је увелико изгубио свој некадашњи значај, сјај и величину, да би тек половином XIX века поново био обновљен. Претпео је разарања 1882. године, од стране британске морнарице, и 1954. године од стране израелске војске.

Александрија данас

Веома мало остатака древне Александрије је преживело до наших дана. Стари делови града се налазе директно испод садашњег модерног, што чини археолошка ископавања готово немогућим, а неки делови старог града су потонули испод нивоа мора услед земљотреса. Седиште је Александријске Патријаршије, којом доминира клир грчког порекла. Руска Православна црква има свој метох у Александрији, храм посвећен Св. Александру Невском.

Александријска школа

Под називом Александријска школа, подразумева се правац богословске науке у чијој основи лежи известан богословски принцип, а не школска установа. Александријска школа je израсла из оглашења (катихуменске припреме) новообраћених. Александријци су теологију сматрали веома важном науком, која даје методе, форму и садржај Црквеног учења. Егзегетска карактеристика Александријске школе заснивала се на доминацији идеализма, што је условило да чувени учитељи ове школе увелико користе алегоричке методе тумачења светих књига (символичко или песничко изражавање), док се директном и историјском смислу придавало мало значаја. Но, занемаривање чињеница и неумерена примена идеја у тумачењу светих књига, претила је да их одведе у преобраћање историјског елемента светих књига у просту фабулу и мит. С обзиром на овакав метод, правац Александријске школе можемо назвати идеалистичким или контемплативним. Главни представници Александријске школе били су: Св. Пантен (180. године у Александрији основао Дидаскалион школу засновану на јеврејској, јелинској и хришћанској традицији), Климент Александријски (Тит Флавије Климент), наследник Пантенов и презвитер александријски и Ориген (185-252), у чијој је личности контемплативни правац ове школе добио најекстремнији израз. Његова богословска схватања изложена су у његовом спису О начелима, који је сачуван до нашег доба у преводу на латински језик. Овај спис био је први покушај стварања богословског система - догматике.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net