Апостол Матеј

Jump to: navigation, search
Апостол Матеј, икона XIV век
Апостол Матеј, икона XIV век

МАТЕЈ (грч: Ματθαίος), јеванђелист, писац првог канонског Јеванђеља, један од Дванаесторице. Био је из Јерусалима и ту је написао Јеванђеље на јеврејском језику, које је Св. Јован превео на грчки језик. Климент Александријски сведочи да је Матеј живео строгим испосничким животом и да је провео петнаест година у Палестини, проповедајући нову науку. Такође је проповедао у Арабији, Персији, Македонији, Сирији, Етиопији, данашњој Јерменији. Црква га прославља 30. јуна.

Нови Завет о Матеју

Сам Матеј мало говори ο себи, и када то чини, чини неупадљиво. Имао је два имена, што је била честа појава ондашњег времена (Дап 1,23; 13,9; Кол 4,11), у свом Јеванђељу (Мт 9,9; 10,3) он себе назива искључиво Матеј, што је скраћени облик од јеврејског имена Матањах (Богом подарени; грч: Θεόδορος Божидар); а Марко (Мк 2,14) и Лука (Лк 5,27,29) наводе га као Левија сина Алфејевог. По занимању је био цариник (грч: τελώνης), дакле, припадник омраженог занимања у израиљском народу, јер су цариници били у служби туђинске, римске власти, и зато што су ради личног богаћења захтевали на име пореза и других дажбина за римске власти, много више него што би саме власти изискивале. Можда Матеј није био скупљач царине (пореза) над једним рејоном, јер га је Христос нашао како "седи на царини" када га је позвао на службу (Мт 9,9). Ο његовом призиву у апостолску службу говоре и Марко (2,14) и Лука (5,27), с тим што Лука додаје да је Матеј спремио велику гозбу за Христа, где је био у друштву многих цариника (Лк 5,29-32).

У свом Јеванђељу Матеј наводи своје име у списку Дванаесторице са ружним надимком "цариник" (Мт 10,3), док се у другом (Мк 3,18) и трећем Јеванђељу (Лк 6,15), као и у (Дап 1,13) спомиње без њега, што се може протумачити да је Матеј хтео да истакне своју бесчасну службу, коју је имао пре него што је постао Апостол. Исто тако, Матеј не спомиње ко је био домаћин куће где је одржана гозба после његовог призива за Апостола, што друга два јеванђелиста чине; он је из скромности прећутао своје име као домаћина гозбе. Такође из скромности, у наведеним списковима Апостола, једино Матеј себе наводи на осмом месту, после Апостола Томе, док се на остала три места наводи као седми по реду Апостол, и без додатка "цариник". Марко назива Матеја "сином Алфејевим". Живео је у Капернауму, у вароши која је била развијено трговачко место, са важном царинарницом. Као Апостол, био је учесник свих догађаја из Христовог овоземаљског живота, као и свих збивања у раној Цркви. После Христовог Вазнесења (Дап 1,13) видимо да је Матеј међу Дванаесторицом, с којима је дочекао и силазак Светога Духа на Апостоле на Педесетницу у Јерусалиму.

О Јеванђељу по Матеју

Св. Матеј је написао Јеванђеље на арамејском језику, али је та верзија већ крајем I века била непозната учитељима Цркве, пошто је било преведено на грчки, тадашњи светски језик у Римском царству; не зна се ко је преводилац, мада има мишљења да је то учинио сам писац Матеј. Свети Оци га цитирају искључиво према грчкој верзији написаног Јеванђеља. Библисти одбацују хипотезу да је Матеј написао два јеванђеља, једно на арамејском и друго на грчком језику. По општем уверењу, грчки текст Јеванђеља је у суштини идентичан са арамејским, само што то није дословни превод арамејског оригиналног текста. Грчки текст је идентичан не само у суштини, него се и у основним цртама слаже са арамејским оригиналом. Зато је то право Јеванђеље по Матеју. Будући да је Матеј Јеванђеље првобитно написао на арамејском језику, може се закључити да је оно, као и његова грчка верзија коју данас имамо сачувану, намењено Хришћанима из Јудеје, тј. јудеохришћанима.

Ово изричито потврђују Св. Иринеј Лионски, Ориген, Јероним, али најпоузданији разлози за ову тврдњу јесу унутарње природе: јудејски обичаји и установе не одређују се ближе, јер се претпоставља да су добро познати читаоцима (упоредити Мт 15,12 са Мк 7,15); често се и веома темељито наводи Стари Завет, чиме се доказује да је Исус - Месија, којег је Бог обећао свом народу; Мојсијевом закону приписује се велики значај. Уз то, писац очекује од читалаца да добро познају географију и топографију Палестине, па палестинска места не одређује ближе (упоредити Мт 8,28 са Лк 8,26). Само у овом Јеванђељу се Јерусалим наводи под Јеврејима добро познатим именом "Свети град" (Мт 27,53). Како је сврха писања овог Јеванђеља да покаже да је Исус Христос заиста у Старом Завету Богом обећани Месија, аутор према тој сврси и пише Јеванђеље, и цели живот Христов износи као испуњење старозаветног пророчанства.

Време писања

Јеванђеље је вероватно написано у Палестини (Мт 27,53; 28,15), а време када је написано, знамо на основу Црквеног предања - пре осталих Јеванђеља. С обзиром на то да се нигде у Јеванђељу не спомиње разорење Јерусалима као свршени чин (Мт 24), оно сигурно није писано после 70. године, када је овај град разорен; то је година крајња година до када је Јеванђеље могло бити написано. Као почетну годину можемо узети 63. годину, јер је према Св. Иринеју Лионском, Матејево Јеванђеље написано када су Св. Петар и Св. Павле проповедали у Риму, а Павле је тамо допутовао као сужањ тек 61. године. Међутим, у Павловим посланицама из Рима (Ефесцима, Колошанима, Филимону, Филипљанима), писаним од 61. до 63. године, Апостол Петар уопште није споменут нити његов рад у Риму, па је Матејево Јеванђеље могло бити написано у периоду између 63. и 67. године, када је Св. Павле био посечен мачем, а Св. Петар разапет.

Други библисти заступају као тачну Јевсевијеву забелешку да је Матеј написао своје дело када је намеравао да напусти Палестину, а напустио је 44. године због гоњења Хришћана од Ирода Агрипе I (Дап 12,1). Међутим, Јевсевије је мислио на арамејску верзију. У прилог мишљењу да је Јеванђеље плод шездесетих година, служи и напомена Св. Климента Александријског да су најпре написана Јеванђеља са генеалогијама, родословима, тј. Матејево и Лукино, мада и ту постоје нерешена питања, па се ипак не може поуздано тврдити које је Јеванђеље написано прво.

Егзегете се слажу да је једино Матејево Јеванђеље систематично. "Да би основну тезу, Царства небеског, провео кроз цело Јеванђеље, јеванђелист је различиту грађу, сличну по садржини, повезивао и средио у пет великих делова" (Чарнић). Од свих јеванђелиста, Матејево Јеванђеље се највише позива на старозаветна пророчанства, а посебно место даје Христовим чудима, која су потврђивала истинитост новога учења и његово месијанство, па се зато зове Јеванђељем Месије. Често се назива и Јеванђељем Царства небеског, а и Васељенским Јеванђељем, јер је Христова реч упућена свим народима (Мт 28,19-20), а како се чита највише у цркви - Јеванђељем Цркве.

Сродне теме


Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net