Богојављење

Jump to: navigation, search
Икона Богојављења, XII век, Синај
Икона Богојављења, XII век, Синај

БОГОЈАВЉЕЊЕ (грч: τα θεοφάνια, ή θεοφάνεια, ή επιφάνεια τοΰ Θεοΰ, τα φωτά - Теофанија, Епифанија), празник којим се прославља догађај који се десио непосредно након што је Св. Јован Претеча крстио Исуса Христа у реци Јордану. Док је Исус излазио из воде, угледао је Св. Јован како се отворише небеса, и Свети Дух у облику голубице сиђе на Исуса Христа, и са неба се чу глас: "Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи!" Овај тренутак представља објављивање Богочовека и јавно увођење Исуса Христа у спаситељску дужност. Слави се 6. јануара.

Христос на иконама обично стоји наг у Јордану, Претеча на обали реке, једну руку држи на Христовој глави, другу уздигнуту. Са неба, у светлосном млазу, спушта се голуб у виду Светог Духа. Са друге стране реке су Анђели, носе Хирстову одећу. Испод Претече слика се персонификација реке Јордан у лику старца, који се клечећи осврће у страху, као побеђено паганство, а у рукама му је посуда из које извире вода ове реке. Понекад се, као у Грачаници, приказује како Христос стоји у води на вратима пакла и тиме се каже да је свети обред Крштења предуслов спасења.

Историјат

У старини је постојао заједнички празник који је славио најважније догађаје у којима је откривено божанство Господа Исуса Христа: рођење, поклоњење мудраца, крштење у реци Јордану, чудо у Кани галилејској и чудесно храњење пет хиљада људи са пет хлебова. Празник се називао у множини - Богојављења, као што се и данас у богослужбеним песмама назива, а такође и празником Просвећења. Уочи овога празника крштавали су се оглашени и на тај начин просвећивали се Христовом духовном светлошћу. Ту светлост, приликом крштења символизовали су мноштвом упаљених свећа. Прво забележено празновање овог празника потиче из III века, у Египту, 6. јануара. Црква је 379. године почела одвојено празновати Рођење Христово (Божић) 25. децембра, као самостални празник. Тако је празновање Богојављења и даље остало 6. јануара, када се слави успомена на крштење Господа Исуса Христа.

Богојављенска вода

Прва забележена сведочанства ο освећењу воде за крштење оглашених у поноћ овог празника имамо већ у IV веку. Ο свежини ове воде која се годинама чува и не поквари се, говори Св. Јован Златоусти. По Јерусалимском типику, којим се руководи у своме богослужењу и Српска Православна црква, вода се освећује два пута:

  1. Уочи Богојављења, у спомен Јовановог крштења,
  2. На сам дан празника после заамвоне молитве.

Освећење се врши у спомен Спаситељевог крштења којом приликом се свету открила тајна Свете Тројице:

Водоосвећење на навечерје Богојављења врши се у храму, а на Богојављење изван храма, обично на реци, мору или извору воде. Богојављенска вода се чува у кућама преко целе године, узима се "на таште" као и нафора. То је вода која се не квари, јер је благослов Божији ослободио последица греха; "оздрављена" је и иста је каква је била пре прародитељског греха и његових последица по природу. Назива се још и "великом агиазмом".

Начин празновања

По своме склопу, служба Богојављења је иста као и Божићна служба. Ако се Богојављење догоди у недељни дан, Васкрсна служба се потпуно изоставља и поје се служба празника. Празновању овог великог непокретног Господњег празника претходи Недеља пред Просвећењем, а празновање се продужава Недељом по Просвећењу и попразништвом које траје осам дана. Једино се у Српској Православној цркви празновање скраћује за један дан како би се служба Св. Саве могла самостално славити. Будући да су александријски Епископи, у чијим крајевима је цветала астрономска наука, били задужени од стране Првог васељенског сабора да израчунавају тачан датум празновања Пасхе, и да ο томе благовремено извештавају Црквене старешине, њихове пасхалне посланице стизале су Епископима света око Богојављења. Парохијско свештенство је ο датуму празновања Васкрса обавештавало своје верне одмах после Богојављења и том приликом кропило домове својих верних певајући тропар "Во Јордање..", који су већ пре Васкршњег поста знали време почетка поста и датум Васкрса. Тај обичај очувао се и данас у деловима бивше Карловачке митрополије, у Америци и Канади.

Од Божића до Богојављења мрсни су дани, чак и среда и петак, али се уочи Богојављења, на Крстовдан, пости ма који дан био. У народу се дани од Божића до Богојављења зову "некрштени дани".

Народни обичаји

Некада, од 28. новембра до Богојављења, није могло бити свадби ни венчања, а венчани дани су били од овог празника, у току целих месојеђа до месних поклада. Зато је код народа био обичај да се на Богојављење, ако је лепо зимско време, девојке и младићи лепо обуку, те иду на литију на водоосвећење, али највише иду "да би се гледали", да се младићима јаве прилике с којима да се жене, а девојкама за кога да се удају. Од тог дана обично настају прошевине и свадбе.

У народу постоји и веровање да се преко ноћи, уочи Богојављења, на неколико тренутака отварају небеса.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net