Васељенски сабори

ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ (грч: Οικουμενικές σύνοδοι), скупови Епископа и других Црквених представника из целога света који су доносили одлуке, обавезне за све Хришћане, које се тичу вepe, учења, поретка, богослужења, дисциплине; чине неотуђиви део предања Православне Цркве. Хришћанска Црква је не само по дефиницији већ и по своме бићу саборна заједница Бога, Анђела, светитеља и свих Православних верника. Другим речима, Црква постоји на саборни начин. Отуда су Црквени Сабори од самог почетка њеног историјског постојања били незамењиви ауторитет у вези са Црквеним учењем и јединствени орган Црквеног законодавства, односно Црквеног поретка и уређења.

Делатност Васељенских сабора протеже се на целу Цркву, не само просторно већ и временски кроз сву историју. Саборске одлуке су богочовечанско дело, јер кроз Оце делује Дух Свети како су констатовали учесници Апостолског сабора у Јерусалиму: "Јер угодно би Светоме Духу и нама..." (Дап 15,28).

Спољашње одлике

У спољашње одлике Васељенских сабора спада учешће представника свих помесних цркава, Епископа или њихових заменика, опуномоћених и послатих легата (изасланика). Васељенским саборима увек су присустовали сви Епископи, али и заступници свих помесних цркава. За сазив, одржавање и одлуке Сабора постојала је општа сагласност. Када су установљене Патријаршије, било је неопходно присуство свих Патријараха или пак њихових опуномоћеника. Битна одлика Васељенских сабора јесте и правилност у поступку сазива, састава, тока рада и одлучивања. Иницијатива за одржавање Сабора потиче од Цркве, то одобравају Епископи, а у Римском царству, одн. Византији, саборе сазивају цареви. Право учешћа на сабору и глас одлучивања имају Епископи. Свештеници и ђакони могу учествовати на Сабору или у својству пуноправних чланова - ако су били заменици и опуномоћени као изасланици својих Епископа, или са правом саветодавног гласа - ако су присуствовали на Сабору као помоћници Епископима у вођењу расправа са јеретицима.

На Васељенским саборима понекад су присуствовали и световњаци, мирјани или лаици, као на пример цар или његов представник, ради подршке Сабору или његовог свечаног отварања или затварања. Они нису имали учешћа у вођењу Сабора. Поредак председавања на Сабору као и распоред места за све учеснике био је тачно установљен на основу предања, обичаја, канона (правила) по поретку старешинства или првенства части и степена свештених престола (катедри) које заузимају чланови Сабора. Цар је обично председавао Сабору на почетку. Одлуке и закључци Сабора објављивани су саборском одлуком и указом цара, који је саборске одлуке промулгирао и понекад су имале силу и важност државних закона. Васељенске саборе признавале су све помесне цркве, чак и оне које нису присуством својих представника биле заступљене на Сабору.

Унутрашње одлике

У унутрашње одлике Васељенских сабора спадају:

1. Сагласност саборских одлука у погледу учења као и донетих канона са Светим Писмом и апостолским предањем Цркве.
2. Једнодушност са вером и учењем које се увек чува и држи у помесним црквама.
3. Канонско-законодавна делатност доношењем канона и правила.

Васељенски сабори доносе исповедања и Символе Вepe, излажу догмате као проверене и несумњиве обрасце вероучења, што им даје својство непроменљивости и обавезности за целу Цркву. У саборским одлукама треба правити разлику између догмата, који имају доктринарни садржај вере (ορος), и канона, који имају дисциплинарни карактер. С друге стране, Васељенски сабори држе и чувају предање и одлуке свих претходних Сабора од новотарија, одбацујући учења противна вери и осуђујући јеретичке заблуде. Сабор у том смислу има својство непогрешивости јер је руковођен Духом Светим. Зато издаје каноне или правила која се тичу поретка, устројства и дисциплине.

Сабори васељенског карактера

Православна Црква признаје седам Сабора за васељенске:

Сродне теме

• Сабор
• Саборност
• Први васељенски сабор
• Други васељенски сабор
• Трећи васељенски сабор
• Четврти васељенски сабор
• Пети васељенски сабор
• Шести васељенски сабор
• Седми васељенски сабор