Византија

Jump to: navigation, search
Византијска уметност
Византијска уметност

ВИЗАНТИЈА, ВИЗАНТ (грч: Βυζάντιον, Βυζαντινή αυτοκρατορία - Византијско царство); назив који се односи на Источно римско царство; источни део некада јединственог Римског царства, који је настао након поделе на Источни и Западни део; хришћанско царство са центром на јелинистичком Истоку, са Константинопољем , тј. Цариградом као главним градом; царство које је одиграло пресудну улогу у очувању и ширењу чистог и неокаљаног Хришћанства у његовом изворном облику - Православља.

За почетак византијског доба, царства, културе и уопште - улоге коју је одиграло у историји човечанства, узима се 324. година, када је цар Константин Велики (306-337) ступио на римски царски престо. То доба трајало је све до пада Цариграда (1453) под мухамеданство. На месту Константинопоља, како су га назвали оци Првог васељенског сабора, тј. Цариграда, како су га називали Словени, тј. Истанбула, како су га прозвали мухамеданци, што је искварена грчка акузативна синтагма: εις τήν πόλιν (идеш у град), налазио се градић Византион. Из тог малог града, развио се велелепни царски град, заслугом многих царева који су из њега владали током векова. Источно римско царство, након пропасти Западног римског царства, добија назив - Ромејско царство. Тек касније јавља се назив Византија, који се касније проширио и постепено преовладао.

Историја

Византијска историја има своје корене у римској историји, али византологија (наука која се бави проучавањем духовне и материјалне културе Византије) с правом супротставља византијску историју староримској, јер Византија је нова државно-културна творевина. Византијско доба, поред све своје верности традицијама, ипак се одлучно и значајно разликује од римског, како у области политике, културе, уметности, језика и књижевности, тако и у области теологије, еклисиологије и свега оног што је везано за Хришћанство и Цркву уопште. Историја Византије дели се на три велика периода:

  1. Рановизантијски, од 324. до 610. године.
  2. Средњевизантијски, од 610. до 1025. године.
  3. Позновизантијски, од 1025. до 1453. године.

Рановизантијска епоха је време у коме је старо многобоштво потиснуто и замењено Хришћанством; време у коме је државна окосница претрпела дубок и трајан преображај; време у коме је грчки елемент у римској империји, оснивањем нове престонице у грчком културном кругу, почео да јача и да се развија у политички моћан и напослетку владајући фактор; време у коме су у грчком језику, грчкој књижевности и уметности настале темељне и далекосежне промене. Другим речима, рановизантијска епоха је време христијанизације Римског царства; време одржавања Васељенских сабора и делатности великих Црквених отаца: Св. Атанасија Великог, Св. Василија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Григорија Назијанзина, итд.; време оснивања нове престонице (Нови Рим). Јер, од оснивања Рима није био створен важнији град на Земљи. Цариград је био међа на којој се зауставио пагански стари век, а у исти мах означио је културно-историјско одвајање латинског Запада од грчког Истока.

Средњeвизантијски период, тј. следеће раздобље у Византији, почиње са владавином цара Ираклија (610-641), који је својим реформама дао потпуно ново обележје византијској државној целини. Изменио је и спољнополитички положај Византијског царства, јер су арабљанска освајања (за Византију од пресудног значаја) дала нов правац византијској спољној политици. Поред тога, у Ираклијево доба догађа се и најважнији културни преображај од времена Константина Великог - грчки језик потискује латински и постаје званични језик Византије, а на место сасвим световног универзитета долази изразито грчка и наглашено Црквена Васељенска школа. Иницијативу за њено оснивање дао је Патријарх Сергије I (610—638).

Позновизантијски период (епоха феудалне државе), у чијем се оквиру може најпре повући граница између раздобља владавине цивилног чиновничког племства под епигонима македонске династије и владавине војничког племства која настаје доласком на престо Алексија I Комнина (1081-1118). Већ у његово доба мало је шта остало од средњевизантијског државног система, али у поређењу са претходном епохом, доба Комнина било је време поновног јачања и поновног уздизања царства, али истовремено и доба продубљивања процеса феудализације. Трагични прелом позновизантијског периода јесте рушење и пљачкање Цариграда од стране јеретичке латинске војске (крсташа) (1204), које је довело до стварања неколико одвојених држава на иначе византијском тлу. После тих пљачкашких похода латинске јереси (римокатолицизма), Византија под Михаилом VIII Палеологом (1261-1282) још једном постаје велика сила, која поново битно утиче и усмерава ток светских збивања. Након смрти Михаила VIII Палеолога (†1282) почиње последњи одељак византијске историје, доба коначног пропадања. Византија постаје објекат политичке игре својих суседа, а у унутрашњости потпуно је растројена и ослабљена грађанским ратовима. На крају, Византијско царство, сведено на Цариград и околину, коначно пропада и нестаје са светске позорнице 1453. године.

Пропаст империје - руски документарни филм

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net