Грех

Jump to: navigation, search

ГРЕХ (грч: άμαρτία – безакоње, скретање, заблуда) неприродно стање у које је запало свесно биће, човек или Анђео; помисао или чин, учињен свесно или несвесно, који није у складу са Божијом вољом, па самим тим представља скретање са уског пута спасења и улазак у заблуде. Будући да је човек створен по лику Божијем, он је из "Божије радионице" изашао као непорочан, бестрасан, свет, безгрешан и чист. Али, та безгрешност је била условљена исправним доношењем одлука човекове слободне воље, коју у том случају називамо природном вољом.

Другим речима, грех није био саставни део човекове природе, али је постао сопственост његове слободне воље, која је попримила гномички карактер. Адамова непослушност одвела је у огреховљеност цео људски род (Рм 5,12), тј. грех је тада прешао на све људе, без изузетка, повлачећи их у одвојеност од Бога. Α човек је створен за обожење, а не за циљ греха - неостварење тога назначења. Зато једини пут којим човек може да иде, да би избегао претњу вечне смрти - вечне одвојености од Бога, јесте пут покајања. Праве димензије греха показују се у библијској историји, јер Библија често, скоро на свакој страници, говори ο стварности која се уопштено назива грехом.

Врсте греха

Прва и најзначајнија подела греха је на окајане и неокајане. Најтежи грех је управо неокајани грех, јер је то жива рана на души човечијој, коју треба што пре лечити покајањем и спасоносним Светим Тајнама Цркве.

Поред ове основне поделе, греси могу да се уопштено поделити на: неверје, маловерје, сујеверје, врачање, јерес, хула, заклињање, немолитвеност, немар, лењост, прелест (обмана), гордост, сујету, таштину, човекоугађање, напраситост, раздражљивост, гнев, осуђивање, чамотињу (униније), празнословље, лаж, крађу, злопамћење, пакост, лукавство, среброљубље, клевету, стомакоугађање, пијанство, убиство, самоубиство, чедоморство (абортус), блуд, прељубу, рукоблуд, хомосексуалност, содомију, итд.

Свети Оци о греху

Грех почиње гордошћу или негирањем Божије трансцендентности, суштинске разлике између Бога и човека, кроз одвраћање духа да созерцава Логоса. Тиме долази до пада у идолопоклонство и егоистичке заљубљености у спољни свет, кад душа попушта пред телесном похотом. С обзиром на ту чињеницу, Свети Оци, имајући на уму развој греха, дају стратегију борбе са грехом. Они истичу грех делом, као последњи ступањ у развоју греха, а први у борби с грехом, док је помисао на грех први ступањ у развоју греха, а последњи у борби с грехом.

Тако, пo Светим Оцима (нарочито је ο томе писао Св. Максим Исповедник), у борби са грехом најпре треба настојати да не дође до греха делом, затим ојачати вољу да не пристаје на грех, па онда победити страсну жељу, која је и победа над нечистим помислима. Дакле, огреховљена природа може бити превазиђена, а превазилажење природе је привилегија и функција слободног духа, створеног по слици и прилици Божијој. Грех је бунт против Бога и природе, тј. злоупотреба слободне воље која је Божији дар свесним бићима - човеку и Анђелима.

Грех у Библији

У Старом завету употребљени су многи изрази који су означавали грех, а који су обично били позајмљени с подручја људских односа (повреда, неправда, побуна). Јевреји ће томе додати израз "дуг", којим ћe се служити и у Новом Завету. Грешник се представља као онај "који чини зло у очима Божијим" и тако се супротставља Божијој љубави и милосрђу, док историја спасења није ништа друго, него покушај Бога да човека отме и ослободи од греха. Од самог почетка јеванђелске поуке Господ Исус Христос је међу грешницима, јер он је ради њих дошао, а не ради праведника (Мт 2,17). Користећи јеврејски речник оног доба, Христос грешнике обавештава да ћe им греси бити "отпуштени", проповедајући им обраћање (корениту промену духа), које ћe их препустити Божијем деловању.

Управо зато Он, као и праоци, осуђује грех и каже: "Што излази из човјека оно погани човјека. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства. Крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека" (Мк 7,20-23). Св. Павле такође осуђује грех (постоји много пописа греха који се често сусрећу у његовим посланицама: (1 Кор 5,10; 2 Кор 12,20).

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net