Григорије Чудотворац

Jump to: navigation, search
Григорије Чудотворац - Неокесаријски
Григорије Чудотворац - Неокесаријски

ГРИГОРИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ (грч: Γρηγόριος Νεοκαισαρείας - Григорије Неокесаријски), Григорије Тауматург - свети (213-270), ученик Оригенов, први Епископ Неокесарије Понтијске (Мала Азија), велики хришћански мисионар кога велики Кападокијски оци називају оснивачем Цркве у Кападокији. Житије му је написао Св. Григорије Ниски, чија је баба Макрина била ученица Чудотворца. Празнује се 17. новембра.

Житије

Рођен је у Неокесарији око 213. године у угледној незнабожачкој породици. Незнабожачко име му је било Теодор, а на светом Крштењу добио је име Григорије. У родном граду изучавао је право и реторику. У Кесарији палестинској срео се са Оригеном. Слушајући његова предавања у познатој Александријској школи, крстио се и остао је да га слуша још пет година (233-238). Пре одласка из школе, одржао је свој чувени Похвални говop Оригену. Неколико година касније, Григорије је устоличен за Епископа Неокесарије. У епископској служби истакао се као снажна личност, с великим способностима за организовање црквеног живота; уз то био је и велики подвижник и чудотворац.

Чистоћа његове појаве и морални квалитет живота који је водио, сметала је незнабошцима града. Једном приликом, док је разговарао са ученицима на градском тргу, пришла му је нека блудница тражећи новчану накнаду за наводне грешне услуге светитељу. Григорије је прво одговорио да мора да га је заменила са неким, али пошто је она наставила да инсистира, светитељ је рекао пријатељу да јој плати колико је тражила. Када је примила неправедно стечени новац у руку, блудница је пала на земљу обузета демоном, тако да је цела превара постала свима очигледна. Свети Григорије се помолио над њом, и демон је отишао.

Вративши се у Неокесарију, светитељ је одбио да буде увучен у проблематику овог света, у коју су утицајни људи града покушавали да га увуку. Због тога је отишао у дивљину, где је уз пост и молитве задобио велике благодатне дарове Светога Духа. Имао је планове да остане у дивљини до своје смрти, али, Господ је са њим имао другачије планове. Епископ кападокијског града Амасије, Тедим, чувши за аскетски живот Светог Григорија, одлучи да га постави за Епископа Неокесарије. Предосетивши то духом, светитељ се сакри од свих гласоноша које је Тедим слао. Пошто га није могао пронаћи, Тедим онда постави Светог Григорија на епискиопску столицу Неокесарије у његовом одсуству, молећи Бога да благослови такву неуобичајену праксу. Када је видео шта се десило, Свети Григорије је то прихватио као вољу Господњу и није се усудио да се успротиви. Ово необично устоличење је забележио у својим списима Св. Григорије Ниски. Он још пише да је Свети Григорије Неокесаријски тражио да Епископ Тедим над њим ипак изврши потпун обред рукоположења Епископа, пре него што прихвати понуђено достојанство.

Рукоположење Светог Григорија у Амасији је било попраћено чудом Божијим. Сам чин рукоположења захтева од нареченог Епископа да претходно опширно изложи присутнима учење Православне вере. Пре него што је почео своје излагање, Свети Григорије се свим срцем помолио Богу и пресветој Богородици да му открију истински начин слављења Свете Тројице. Молитва му би услишена, и пред њим се појавила Богородица, у свој својој светлости, и у пратњи Апостола Јована Богослова обученог у архиепископску одежду. У присуству Мајке Божије, Апостол Јован је поучио Светог Григорија исправном исповедању тајне Свете Тројице. Светитељ је записао све што му је Апостол Јован открио, и ово Откривење Божије, записано руком Светог Григорија Неокесаријског, представља велико Божанско Откривење у историји Цркве. На њему је засновано учење о Светој Тројици Православне Цркве, њега су користили Свети Оци Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски, њега је после проучио и потврдио и Први васељенски сабор (325).

По завршеном обреду, Епископ Григорије одлази у свој град Неокесарију. Успут је из неког паганског храма истерао зле духове, и паганског свештеника обратио у Хришћанство. Обраћеник је био сведок још једног чуда - својом речју, Свети Григорије је померио са места велики камен. Проповеди светитеља су биле непосредне, јасне и плодотворне. Подучавао је и изводио чуда у име Христово: исцељивао болесне, помагао сиротињи, решавао спорове између људи, итд. Једном приликом, двојица браће нису могла да се договоре око поделе језерцета које су наследили од оца. Око себе су били окупили истомишљенике и спремали се да уђу и у физички обрачун. Светитељ их је замолио да сачекају један дан, и те вечери отишао на обалу језера где се посветио молитви. У зору су сви видели да разлога за сукоб више нема - језеро је нестало, вода је истекла, а уместо њега се појавио поток који је текао онуда куда је требала да буде међа имања.

Када је почело прогонство Хришћана под царем Декијем (249-251), Свети Григорије је одвео своје вернике у удаљену планину. Међутим, један незнабожац их је пријавио прогонитељима, и војници су опколили планину. Светитељ је предавши упуства свом ђакону, отишао на отворено место, подигао своје руке ка небу, и почео да се моли Богу. Војници су претражили планину неколико пута, пролазећи поред Хришћана, не видевши их, тако да су коначно одустали у потрази и отишли. По повратку у град, рекли су да на планини нема никога и да само два дрвета стоје једно наспрам другог. Незнабожац који је издао место скривања Хришћана се прво изненадио, а онда поверовавши у Христа и сам се обратио у Хришћанство.

По престанку прогонстава, Свети Григорије се вратио у Неокесарију. Успоставио је дане прослављања мученика који су пострадали за Христа. Баш некако у то време се почело ширити лажно учење Павла Самосатског, Патријарха Антиохије. Та јерес је погрешно учила о суштини Свете Тројице и суштини Бога Оца. Осуђена је на помесном сабору у Антиохији (265), где је учествовао и Свети Григорије.

Одличним пастирским вођством, ефектним проповедима, чудима и благословима, број Хришћана у граду је непрекидно растао, тако да је на крају у њему опстало само 17 незнабожаца. По доласку Светог Григорија на место Епископа, у граду је било свега 17 Хришћана. Умро је у дубокој старости, у време цара Аурелија (270-275).

Дела

Неколико Григоријевих дела сачувано је у целости: Похвални говор Оригену - највећа вредност овог панегирика је у опису Оригеновог учитељског рада; Изложење вере - дело у којем даје исправно учење Цркве ο Светој Тројици, не понављајући ни једну од Оригенових заблуда (Изложење вере је Григорије Ниски унео у житије неокесаријског Чудотворца); Канонска посланица - писмо упућено неком непознатом Епископу на његово тражење у коме Григорије даје савете месном Епископу за успостављање здравог Црквеног поретка - посебну вредност за откривање тадашњег живота Цркве има последњи канон, који наводи различите степене покајања покајника; Парафраза на Еклисијасте (Књига проповедникова) - у Мињовој Патрологији погрешно се приписује Григорију Богослову; Ο нестрадалности и страдалности Бога - дело у коме писац износи своје мишљење да Бог не може да страда, али је слободан у одлучивању; будући слободан, Син Божији је добровољно пострадао, али својим страдањем Он је победио смрт тако да је управо његово страдање открило Његову нестрадалност; ово дело је опстало у преводу на сиријски језик.

Из Охридског пролога

Св. Григорије Чудотворац Еп. Неокесаријски. Ево човека Божијега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими Крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим Еп. Амасијски хтеде га посветити за Епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са Св. Јованом Богословом, и по наредби Богородице Св. Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за Епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 Хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net