Догма

Jump to: navigation, search

ДОГМА (грч. δόγμα, тј. δόγματα - догмати), реч која означава установљено учење, тј. веровање Цркве. Користи се и у једнини и у множини, па тако говоримо о догмама, тј. догматима Цркве - скупу веровања која заједно образују Веру која је "једном предата светима" (Јд 1,3). Сама реч је доста стара и употребљавана је још у класичној књижевности старих Грка као философско правило које означава истину у коју се не може сумњати.

Значење термина догма

Реч догма је грчког порекла и потиче од глагола δоκεΐν који значи мислити, држати, сматрати, веровати, у његовом облику δέδογμαι (у 3. лицу δέδοκται) значи решено, одређено, опредељено. Етимолошки, догма означава одређену, утврђену као неоспорну, логичку истину у ма којој области људске делатности: философској, религиозној, законодавној, итд. Првобитно, догма није означавала верску истину, него уопште истину која је постављена унапред, и била је ван сваке сумње и коментара. Из античке философије реч догма је ушла у употребу у хришћанској теологији као став, као богооткривена вечна истина вере која је садржана у Божијем Откривењу, а која се чува, објашњава и саопштава у Цркви, као божанско и неизменљиво правило спасења. У свом ширем значењу догма се може употребити у смислу верских ставова ο свету, ставова којим се излаже верско тумачење и схватање света, верски основни поглед на свет.

Догма у Хришћанству

Анализа Старог Завета казује нам да речју догма можемо, с једне стране, означити политичке наредбе, државне указе и законе, а с друге, заповести Мојсијевог Закона или заповести које се односе на религиозни живот уопште. Исто тако, и у Новом Завету, реч догма употребљена је у двојаком смислу: политичком (едикт, декрет, царска наредба - Лк 2,1; Дела 17,7) и религиозном (апостолске одлуке и правила - ДАп 15,28; 16,4). На основу тога, још од апостолских времена, догма је стекла право употребе у хришћанској теологији и означава богооткривену истину, истину која говори ο Богу и Његовом делу и односу Божијем према њему, а то је истина која се првенствено тиче човековог сазнања и спасења. Према томе, извор верске догме је сам Бог, а предмет њен такође сам Бог, па је у томе и значај догме, као божанске, неоспорне, апсолутне и општеобавезне истине вере. У богословском смислу речи, изван Божијег Откривења и изван Цркве не може бити праве и исправне догме.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net