Други васељенски сабор

Jump to: navigation, search
Други васељенски сабор, икона
Други васељенски сабор, икона

ДРУГИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (грч: Η Β΄ Οικουμενική Σύνοδος; Πρώτη Σύνοδος της Κωνσταντινούπολης - Први Цариградски Сабор), одржан у Цариграду од маја до 9. јула 381. године. Сабор је сазвао цар Теодосије I Велики (379-395), који је био шпанског порекла и Православне вере, са намером да приведе крају спор са аријанцима, који се продужио и после Сабора у Никеји. Продужењу спора допринело је прогонство Св. Атанасија, као и помоћ аријанцима од стране Константинових наследника - Констанција, сестре Константине, Констанца и Валенса.

Архиепископ у престоници је од 379. године био Св. Григорије Богослов. У то време, у Цариграду је још увек било много јеретика аријанаца, тако да Св. Григорије врши богослужења у обичној кући која је касније названа анастасија (васкрсење) јер је из ње заиста васкрсло Православље. Сабору је присуствовало око 150 Епископа са Истока, па је због тога познат под називом - Сабор 150 светих отаца.

Тематика сабора

Духоборци се у саборским документима називају полуаријанци јер су то заиста били. На сабору их је било 36 Епископа на челу са Елевсијем Кизичким. Признали су да је Син Божији по суштини раван Богу Оцу, али зато нису исповедили да је Дух Свети, Tpeћe Лице Свете Тројице прави и истинити Бог. Сматрали су да је Дух Свети створење недостојно божанског поштовања и поклоњења. Пошто се нису покорили, осуђени су и напустили су сабор.

Ток сабора

Сабору је у почетку председавао Св. Мелетије Антиохијски али је у току сабора преминуо. Антиохијска катедра остала је упражњена, а био је актуелан антиохијски раскол којим се овај сабор такође бавио. Наиме, поред законитог Епископа Мелетија, једна група у Антиохији за свог Епископа сматрала је Павлина кога је и Запад подржавао; чак су и неки угледни источни Епископи на сабору после Мелетијеве смрти били за њега. Ипак, за Мелетијевог наследника изабран је презвитер Флавијан. На Сабору су неки пребацивали Св. Григорију да је наводно незаконито дошао за Архиепископа Цариграда, што је овај тешко прихватио и у току сабора напустио Цариград и повукао се у место Аријанз, где је остао до краја живота (390).

За цариградског Архиепископа изабран је мирни градоначелник Нектарије, који је до краја председавао Сабором уместо умрлог Мелетија. Овај сабор је формулисао коначну верзију Символа Вере који је све до данас у неизмењеном облику у употреби у Православној Цркви. Најважније догматско дело овог Сабора јесте учење ο Богу Духу Светом, садржано у 8. члану Символа. Символ је допуњен с неколико нових чланова у којима се исповеда вера у Цркву, Крштење, Васкрсење мртвих и вечни живот.

Свети оци сабора, без употребе речи ομοουσιος, потврђују да се Свети Дух "обожава и слави заједно са Оцем и Сином". Аполинаријанство је одбачено додавањем у Символ Вере: "од Духа Светога и Марије Дјеве".

Канони

Сабор је донео седам канона. Канони ограничавају права Епископа само на њихове Епископије (канон II), обацују се неосноване и недоказане оптужбе - клевете на Православне Епископе и свештенике (канон VI). Канон III гласи: "Епископ Константинопоља (Цариграда) нека има преимућство (првенство) части после Епископа Рима (римског Епископа), зато што је овај (град) Нови Рим." Канон јасно даје првенство части, а не власти, Епископу престонице.

Канон VII је значајан јер регулише поступак повратка јеретика различитих категорија у Цркву. Пошто изразе слободну жељу да се врате Православљу, аријанци, македонијанци, саватијани, новатијани, четрнаестници и аполинаријани подносили су писмено исповедање Православне вере (ливелус), анатемисали су (проклињали) јерес којој су припадали, а потом је над њима обављана Свете Тајне Миропомазања - на тај начин су примани су у Православље. Другу, тежу категорију јеретика чине евномијани, монтанисти и савелијани. Они су третирани као потпуно некрштени многобошци; као оглашени тј. катихумени пролазили су целокупну припрему, кроз поуку и тек тада су крштавани.

Канони Првог васељенског сабора

Канон 1
Свети оци сабрани у Цариграду установише, да се не сме укидати, него мора остати у пуној снази Символ Вере, који изложише три стотине и осамнаест отаца, сакупљени у Никеји витинској, и да мора бити предана анатеми свака јерес, а поименице: јевномијана или јевдоксијана, и и полуаријана или духобораца, и савелијана, и маркелијана, и фотинијана, и аполинаријана.
(2 вас 7; Трул 1,75; Гангр 21; Лаод 7,8; Картаг 2; Вас Вел 1)
Канон 2

Епископи да не простиру власт своју преко своје дијецезе на туђе цркве, те да не заметају цркава; него, по правилима, александријски Епископ нека управља оним само црквама које су у Египту; источни Епископи нек воде старање о истоку, уз очување повластица признатих никејским правилима Антиохијској цркви; Епископи азијске дијецезе нека воде старање само у Азији; Епископи понтски само у Понту; тракијски ће управљати само у Тракији. Ако нису позвани, Епископи нека не прелазе границе своје дијецезе ради рукополагања или ради другог каквог посла, који се Црквене управе тиче.

Када се очува у пуноћи изложено правило о дијецезама, јасно је да ће, као што је установљено у Никеји, свима пословима сваке поједине Епархије управљати дотични епархијски сабор. А оне цркве, које су међу варварским народима, имаће се управљати по отачаском обичају, који се до сада чувао.
(Ап 34,37; 1 вас 4,5,6,7; 2 вас 3; 3 вас 8; 4 вас 17,19,28; Трул 8,25,36,38,39; 7 вас 3,6; Антиох 9,16,18,19,20,23; Лаод 40; Картаг 11,13,18,26,34,73,76,95,98,120; Сардик 3; прводр 14)
Канон 3
Епископ Цариграда мора имати првенство части после Епископа Рима, јер је онај град нови Рим.
(4 вас 28; Трул 36)
Канон 4

О Максиму цинику и о нередима, што је он проузроковао у Цариграду, проглашујемо: Максим нити је био нити је Епископ, а тако исто нису законито рукоположени ни они, које је он поставио ма на какав степен клира; све што је с њим и од њега учињено, нема ваљаности.

Канон 5
У погледу списа западних, - примамо и ми оне из Антиохије, који исповедају једино Божанство Оца и Сина и Духа Светога.
(2 вас 1; Трул 1; Картаг 1,2)
Канон 6

Пошто многи у намери да помуте и поруше ред у Цркви, злобно и клеветнички измишљају некакве тужбе против Православних Епископа, који Црквом управљају, у никаквој другој намери него да тиме укаљају добар глас свештенички и на побуну подигну мирне народе; ради тога наређује свети сабор Епископа, сакупљених у Цариграду, да се без разбора тужиоци не примају, те дакле не треба ни свима допустити, нити свима забранити да подносе жалбе на Црквене управитеље. Него ако ко поднесе на Епископа какву своју, то јест особну тужбу, било због повреде у иметку, било због ма које друге од Епископа учињене неправице, при оваквим оптужбама не треба узимати у обзир ни особе тужилаца, ни њихово веровање. Јер треба, свакако да је и савест Епископова чиста, и онај који сматра да му је увреда нанесена, мора наћи правице, ма каквог он веровања био.

Ако је преступ Црквени, за који се Епископ оптужује, тада треба испитати особу тужиоца. И пре свега има бити забрањено јеретицима да подносе тужбе на Православне Епископе у стварима Црквеним; а јеретицима ми сматрамо колико оне који су одавна из Цркве искључени били, толико и оне који су били од нас анатемизовани. Осим тих, има ово бити забрањено и онима, који се причињају да праву веру исповедају, а међутим, у раскол пређоше или завере склапају против наших каноничних постављених Епископа. Осим тога, ако су који због каквих тужаба пре Црквом осуђени били и искључени, или одлучени, било да су они из клира, или да су из реда световњака, ни таковима не треба допуштати да подносе тужбе на Епископе, док најпре они сами не буду слободни од свога преступа.

Исто тако, ни од оних који се сами налазе под неком оптужбом, не треба примати тужбе на Епископа или на друге клирике, све дотле док не докажу, да су сами они слободни од преступа у којима су окривљени били. Али ако неки, који нису ни јеретици, нити су одлучени били, нити осуђени, нити су за какве преступе оптужени били, очитују да имају какве тужбе против Епископа у Црквеним пословима, свети сабор наређује, да такви имају најпре пред епархијске Епископе приказати тужбу, и пред њима доказати тужбу, у којима окривљују Епископа; пак ако се догоди да епархијски Епископи не могу изрећи пресуду о преступима изнесеним противу Епископа, тада ће тужиоци приступити већем сабору Епископа дотичне дијецезе, нарочито ради те тужбе сакупљених; него ни ови неће пре моћи тужбу своју поднети док писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни ако им се после односне расправе докаже да су они оклеветали оптуженога Епископа. Који пак после овога што сада рекосмо, презирући издане наредбе, усуди се досађивати цару, или судовима световних власти, или узнемиравати васељенски сабор, таквога ни под какав начин не треба примати да тужбе подноси, јер је повредио правила и помутио је Црквени ред.
(Ап 34,37,74,75; 4 вас 9,17,19,21; Трул 8; Антиох 14,15,20; Лаод 40; Сардик 4; Картаг 8,10,11,12,15,18,19,59,104,107,128,129,130,132; прводр 13; Теоф Алекс 9)
Канон 7

Који се из јереси обраћају у Православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по следећем обреду и обичају: аријане, македоњане, саватијане и новатијане, и који се називају катарима и лијевима, исто тако и четрнаестодневнике или тетрадите, и аполинаријане примамо, пошто поднесу од себе писмено и анатемишу сваку јерес, која учи другачије, него што учи Света, Божија, Саборна и Апостолска Црква, знаменовавши их, то јест, помазавши им светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши и док их знаменујемо кажемо: „печат дара Духа Светога“.

Евномијане који су крштени једним погружењем, монтанисте, који се овде називају фригима, савелијане који проповедају ијопаторство и друга недела чине, и све остале јеретике (а има их овде много, особито који дођоше из галатијских страна), све те, кад хоће да се придруже Православљу, примамо као јелине, те их први дан Хришћанима чинимо, други оглашенима, затим трећи их заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их у истинама вере доста поучимо и настојимо, да дуго времена у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их.
(Ап 46,47,68; 1 вас 8,19; Трул 95; Лаод 7,8; Картаг 57; Вас Вел 1,5,47)

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net