Икона

Jump to: navigation, search

ИКОНА (грч: είκών, од глагола εϊκω - личим), свети лик; света слика која символизује Господа Исуса Христа, лик Свете Тројице, Богородицу, Анђеле, светитеље, као и сценске ликове; у Цркви, важна као компонента црквености и једна од битних карактеристика побожности. Икона је слика искључиво религиозног значења и чини саставни део савремене европске и светске културе, мада не припада сакралној уметности. Она је визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности (представља небеско у сфери земаљског) и једно од средстава за постизање циља спасења. Тако код иконе разликујемо два битна чиниоца: прволик и лик (архетип и тип). Као таква, она је у религиозном смислу средство непосреднијег ступања у везу са њеним прволиком.

Место и улога

У историји Цркве икона има одлучујућу улогу. На првом месту, примена иконе је у богослужењу (поред молитвене примене), док је друга димензија њене функционалности дидактичка, будући да је иконографија сматрана катихизисом и учених и неуких. Затим, икона има контемплативну и посредничку функцију, јер предаје невидљиву силу светости лика на њој. Поред тога, у историји Православља, познате су и чудотворне иконе (код нас је позната икона Богородице која се чува у манастиру Пећке Патријаршије, као и друга у Чајничу).

Икона у ранохришћанству

Икона као света слика, налази се у писањима већ код Црквених писаца II века (Јустин Философ), иако доста рудиментарно. Касније, почев од IV века, у писањима скоро свих отаца и учитеља Цркве, налазимо доказе иконопоштовања као саставног дела богопознања. Тако Св. Василије Велики пореди функцију општења иконе са функцијом речи (реч је за чувење, а икона за вид), а Св. Јован Златоусти каже да је икона гаранција видљивог Оваплоћења Бога, док за Св. Јована Дамаскина икона почива на чињеници попримања људске природе од стране Логоса. Али, теологија иконе искристалисала се тек у ватри икономахије (иконоборства - борби против икона), која се догодила у првој половини VIII века. Завршетак те борбе крунисао је Седми васељенски сабор (Никеја, 787), доприносом председавајућег Патријарха Тарасија (присуствовало више од 300 Епископа). Сабор је разрадио питање ο поштовању икона (на основу Cвeтог Писма и Предања, учења Светих Отаца) и дефинисао Православно учење ο иконама: с обзиром на то да иконографија постоји од самог почетка Хршићанства и део је Откривења Божијег, које није само откривење Речи Божије, него и слике Божије. Потврђује се Православно поштовање икона, као указивање части (грч. προσκύνησις), а не служење (грч. λατρεία), јер служење припада само Богу. То поштовање је само релативно (грч. σχετική), јер се указује слици само због лика који је на њој представљен. Но, и поред тога што је Седми васељенски сабор сматрао иконоборство за јерес, кампања гоњења против поштовања Православних икона стишала се тек много касније (царица Теодора установила је 11. марта 843. године у прву недељу Часног поста, Празник Православља, који представља крај иконоборачког гоњења). Од тада, икона и иконографија могу несметано да се развијају у Православљу. Ликови и догађаји на иконама, који символишу небеске ликове и догађаје, строго су прописани и стандардизовани по Православном учењу, а иконографија подлеже и законима ликовног и уметничког стваралаштва.

Излечење парализованог, Дура Еуропос, 235. АД
Излечење парализованог, Дура Еуропос, 235. АД

Хришћанска слика-икона је наставак дуге традиције коју су пренели Платон, Плотин, Филон Александријски, Св. Павле, Св. Лука и Св. Петар све до Св. Дионисија Ареопагита и Св. Јована Дамаскина. У Тимеју, Платон (427-347. пре Христа) сагледава читав космос као најсавршенију слику вечнога праузора, док Св. Павле у Посланици Колошанима види Христа као одличје невидљивог Бога који је пре свих ствари. За Филона Александријског (21. пне - 41. не) човек је слика слике Бога. Човек начињен од глине, коме је Бог удахнуо душу, постао је сличан бестелесном Богу преко Христа, утеловљеног Бога, каже Иринеј Лионски (II век). Међутим, хеленистички свет, са својом верском праксом, сензуалним облицима и садржајем својих божанстава вређао је верска осећања првих Хришћана. У име старозаветне поруке: "Не гради себи лика резана", Хришћани су морали да се нађу у процепу између поштовања и прогона икона. За правоверне, слика је била средство да се дође до Бога, за јеретике паганско наслеђе идола. Св. Лука насликао је Богородицу са Христом Младенцем онако како су у хеленистичком свету рађене слике, а тако су сликане и прве представе у катакомбама. Све три првобитне иконе Богородице, које је насликао Св. Лука, носе име Ελεούσα - пуна милости: Кикска - на Кипру, Одигитрија - у Никеји, и Египћанка као Οραντα - која се моли сама, без Христа Младенца.

Иконе су служиле и као заштита и моћно оружје против непријатеља. Христов лик из Камулијане у Кападокији, који је једна жена из незнабоштва нашла у бунару 574. године, отиснут на платну, пренет је у Цариград, где је одиграо улогу заштитника у време персијских ратова. Постоје многе сличне приче из тог времена, па и касније. На пример, нерукотворени лик Христа из Едесе одбио је 544. године трупе сасанидског вође Хозроја I. Исто тако, преко слике се оживљује и сећање на мученике који су страдали за веру.

Прихватање правоверних

Добри Пастир, катакомбе, око 300. АД
Добри Пастир, катакомбе, око 300. АД

Христове иконе су биле узрок великих полемика међу ученима и страшних празноверица међу необразованима, јер су их присталице верске секте карпократа приказивали заједно с паганским философима. Добробит слике као символа нарочито је забележена у местима мучеништва појединих светих чије су ликове приказивали, на иконама и прстењу. Њихова заштитничка моћ потицала је од вере у Христа. Такву популарност стекли су Св. Мелетије Антиохијски (IV век) и столпници (V—VI век). Њихови животи описивани су опширно, сликани на платну и показивани крај њихових гробова, или у облику слика житија као у портику мартиријума Јефимије у Халкидону (према опису из 410). Александријска школа Светих Отаца прихватила је икону као средство поуке и моћног психолошког утицаја у борби против јереси и паганизма, чак је Василије Велики имао слику Св. Павла да му помогне да боље схвати текст у који се удубљује. Ο потреби да се библијски текст представи сликом сведоче чувени мозаици из V века. У житију Панкратија, тавроменијског Епископа, пише да је Св. Петар позвао сликара Јосифа, наредивши му да наслика лик Господа, како би подстакао народ да још више верује у оно што им је проповедано ο њему. Петар је сликару дао воштане боје да наслика читаву историју Оваплоћења, од тренутка када је Анђео благовестио Богородицу до Христовог Вазнесења. Сликана је на дрвеним плочама или на папирусу и предана Епископу, као два тома Историје, која садрже модел како осликати храм, са иконописном историјом Старог и Новог Завета. Логос (Бог) постао је човек, те нема препреке да се његов лик слика, пишу Свети Оци. Писање Св. Климента Александријског (215), да се преко иконе долази до Бога, потврдио је Св. Кирило Александријски у V веку.

Одбијање јеретика

Неразумевање за иконе јавило се веома рано, већ у време цара Константина I (306-337). Аријански Епископ Јевсевије Кесаријски (265-340), у писму царевој сестри Констанцији, која је тражила да јој пошаље Христову икону, дао је негативан одговор. Проблем се касније претворио у сукоб са аријанском јереси, која је проповедала само једну природу Христа - људску. На Трећем васељенском сабору у Ефесу (431), осуђена је аријевска јерес и тиме уклоњена прва сметња поштовању икона, преко којих божанска и човечанска Христова природа делују хармонично и јединствено (суштина и облик).

Иконоборачки покрет против икона и борба за иконе трајали су у Византији више од стотину година (726-843). Тај покрет имао је своје основе у друштвено-религиозној структури Византијског царства, у њеној источној, арапско-јудејској и западној, класицистичкој компоненти. Забрана употребе слике у Старом Завету, декоративни анти-иконијски принцип арапске културе, с једне стране, и класични принцип платоновске и неоплатоновске идеје слике, с друге, увек су у мањој или већој мери изражени кроз фронтални сукоб правоверја (Православље) и јереси, нарочито када су економске кризе и стални ратови реметили стабилност овог космополитског царства. Аријевци бацају у пламен икону Богородице са Христом Младенцем и све бисте Патријараха, које је Константин поставио на форуму у Цариграду. Иконоборци су познавали само два односа међу стварима - идентичност и различитосг, док су поштоваоци икона (иконофили) прихватили могућност везаности двеју ствари, учешће једне у другој иако не постоји суштинска истоветност. Та сличност у различности, коју је унео Дионисије Ареопагит као негативну одн. апофатичку дијалектику, није била приступачна мисаоним токовима иконобораца - наиме, да је слика у односу на свој прототип у суштини различита, али слична у представи или по називу.

Константин Копроним (741-775), цар иконоборац, сматрао је да ако је слика права, онда је она једносуштна ономе што представља, док су поштоваоци икона сматрали да слика и не би била слика ако се не би разликовала од онога кога представља. Патријарх Никифор (758-828) каже да се они који не виде разлику између идола и иконе, могу назвати идолопоклоницима, док Дамаскин прокламује: "Видео сам човечански лик Бога и моја је душа спасена. Пошто се Бог оваплотио у телу по неизрецивој милости, добивши и природу, и величину, и изглед, и боју пути, не грешимо када приказујемо његов лик."

Икона после иконоборачке јереси

Прича о Јони, катакомбе, IV век
Прича о Јони, катакомбе, IV век

Ктиторство цара Василија II (976-1025) и престонички утицај оставили су трајни печат на уметности византијског стила у Охриду, који се, не по броју, али по квалитету, ставља у ранг најзначајнијих средњовековних ризница икона, какве су: Синај, Атос, Патмос, Метеори и уз њих Охрид. После Јованове смрти (1037) охридски Архиепископи су Грци, који настоје да одрже традицију византијске уметности и дух хеленизма. Словени су се укључили у византијску културу управо онда када су јереси биле савладане (Седми васељенски сабор 787. године и дефинитивна победа Православља 843. године). Василије I Македонац (867—886), учврстио је не само своју светску централну власт већ је дао и иконографски програм Цркви. Стара икона, некад воском рађена, могла се остварити било у којој техници, у мозаику, на зиду или металу, на текстилу, пергаменту, хартији и папирусу.

Охрид, административно најближи центру, сачувао је велелепне примере иконописа византијског стила, каквих нема у Грчкој, опљачканој у крсташким ратовима. Међу најстаријим охридским иконама вреди поменути новопронађене примерке. То је икона Св. Василија и Св. Николе, која потиче с краја X и почетка XI века. Постоји претпоставка да је та најстарија икона дар византијског цара Михаила IV Пафлагонског, који је за охридског Архиепископа поставио свог сународника Лава (1037-1056). Икона Четрдесет мученика севастијских и исти приказ на зиду Св. Софије у Охриду инспирисали су Архиепископа Лава, који је, несумњиво, читао 19. беседу Василија Великог. Нешто каснијем добу струмичког Епископа Манојла (1080) припада богати инвентар цркве Богородице Елеусе, у селу Вељуси поред Струмице. У инвентару је забележено 35 икона које су, као дарови византијских царева Алексија, Јована II и Манојла Комнина, пописане 1164. године. Престоне иконе Богородице и Св. Николе имале су и ктиторе. Ту се помиње и Ваведење као црквени празник, затим Св. Исмаил и Авксентије, који се везују за Витинију у Малој Азији, одакле потиче и вељуски Епископ Манојло. Значајни су и Велики празници изнад архитрава, чију појаву у XI веку бележе и други извори. Иконе, углавном око 72cm висине, налазиле су се на олтарској прегради: Спаситељ, Јован Претеча, Јован Златоусти, Стефан Нови и Авксентије.

Апостол Андреј Првозвани, VIII век
Апостол Андреј Првозвани, VIII век

Репрезентативно дело с почетка XII века су Благовести, које су могле бити дар Архиепископа Лава Мунга, названог Мудри (1108-1120), али које су могле исто тако бити дар старог Алексија I Комнина или Јована II (1118-1143). За цара Јована II знамо да је пешке пратио икону Богородице Одигитрије, која се као паладијум налазила на његовим борбеним колима. Ο другој половини XII века сведоче иконе са зиданог иконостаса цркве у Нерезима и фреске из Курбинова. Каснији развој можемо пратити преко икона Богородице Одигитрије и Св. Варваре, с почетка XIII века, које, донекле, делују латинизирано, намећући одмах идеју метрополе под латинском влашћу. Икона Св. Климента из треће четвртине XIII века показује исти архаични стил као икона Св. Ђорђа из Струге, рад сликара Јована, и веома је слична рељефној икони Св. Климента и фрескама у цркви Св. Јована Богослова, Канео, на Охридском језеру. Обнова Византијског царства под Палеолозима, Михаилом VIII (1259-1282), носи изразит печат мешања Запада и класичне антике. У то време је, вероватно, и охридски Архиепископ Константин Кавасила, образован у духу хеленизма, могао донети из Цариграда икону Христа Пантократора (1262-1263).

Ο том добу, званом Ренесанса Палеолога, остало је живих сведочанстава захваљујући раскошним споменицима ликовне уметности и једном посебном литерарном жанру (екфраза; грч. εκφρασις - описивање), у којем се најбоље огледао песник Манојло Филес. Тада византијски војни командант Прогон Згур гради у Охриду цркву Богородице Перивлепте (1295) и будући у сродству с Андроником II, набавља најбоље мајсторе. У тој цркви потписани су мајстори Михаило Астрапа и Евтихије. Помишља се на солунско порекло ових уметника, јер исто презиме носи и солунски графичар и илуминатор Харитон (Јован) Астрапа. Михаило Астрапа и Евтихије с Калиергисом, "најбољим сликарем у Тесалији", чине групу мајстора инспирисаних стилом цариградске уметности. Истраживачи дела ове Солунске, одн. Цариградске школе - зване и "Школа краља Милутина", због великог броја споменика које је наручио овај ктитор, нарочито се труде да раздвоје сликарске руке. Број потписа Михаила Астрапе, рекло би се, више одговара његовом живом темпераменту. У охридској цркви Богородице Перивлепте потписао се на плашту Св. Димитрија, на мачу Св. Меркурија, оставио иницијале на балчаку Св. Димитрија и на архитраву у композицији Молитва Захаријева, затим на здели из Тајне вечере, па на панцир-кошуљи Св. Александра и, најзад, на балчаку Св. Теодора — док се Евтихије потписао само на плашту Св. Прокопија.

Св. Константин и Јустинијан, Св. Софија, X век
Св. Константин и Јустинијан, Св. Софија, X век

Савремена литература византијског песника Манојла Филеса зрачи истом љубављу према алегоричном и класицистичком запажању детаља. У Нагоричину и осталим споменицима епохе наилазимо на много класицистичких реминисценција: мале декоративне фигуре у грисају изнад врата, лавље маске на фасадама, акротерије и антички схваћена архитектура, Атланти на икони Благовести и декоративне завесе као да су из сценског приказивања. Палеологовска уметност је у другој половини XIV века изгубила нешто од свог првобитног класицизма под утицајем исихазма, али је добила у мистичној компоненти и опису божанске светлости, која се на иконама изражава снажном игром светлих и тамних површина на лику и изразито пластичним ефектима волуминозно схваћене фигуре. Теофан Грк у Русији, Манојло Евгеник у Грузији и сликарска радионица Митрополита Јована у Македонији припадају схватањима те епохе, каква се виде на андреашким фрескама и иконама Чина из Хиландара и Ватопеда. У Охриду је недавно откривен триптих са Христом Архијерејом, који припада, свакако, времену и духу те епохе. У ово доба, на тлу Македоније постоји већа повезаност између фрескиста и иконописаца, као наставак начина рада из времена Палеолога.

Икона Св. Николе са житијем блиска је фрескама из Малих Светих Врача и низу споменика седамдесетих година XIV века у области Охрида. Слично је са Богородицом Епискепсис, коју такође повезују с другим сликаром из Малих Светих Врача, који је радио у цркви јужни и западни део. Икона Ваведења (полеђина иконе Богородице Перивлепте) показује стилску сличност са фрескама спољних зидова Григоријеве припрате (око 1364), или Марковог манастира из 1376. године. У то доба јављају се спорадично и словенски натписи поред грчких, што сведочи ο уделу домаћих мајстора у иконопису пре 1395, када је Македонија потпала под турску власт. Као институција, Охридска Архиепископија се одржала до XVIII века, с променљивим границама.

Макарије, живописац и иконописац из места Зрзе и зограф манастира Љубостиње, одржао је континуитет Школе Митрополита Јована, спајајући удаљене области Македоније, већ под турском влашћу, и слободне територије моравске Србије. Деисисни ред из цркве Богородице Перивлепте у Охриду, из друге половине XV века, показује да су се мајстори још дуго сећали Макаријевог сликарског решења из Љубостиње. Административно подељена у четири санџака (скопски, ћустендилски, солунски и охридски), Македонија више није зависила од једног уметничког центра. Недавно нађена икона у селу Драгашу, у околини Битоља, с представом Св. Теодора Тирона и Стратилата, у цркви Св. Варваре, на прелазу XV у XVI век, с грчким натписима, указује на стил који ћe средином века неговати Дмитар из Леснова и зограф Јован, који су деловали у слепчанској области између 1537. и 1543. године.

Почетком XVII века монах Калиник слика Велики чин (1607), а можда и икону Богородице у манастиру Слепче. Овај манастир остаје важан центар многоструке активности - окупио је уметнике који су се бавили преписивањем књига, дуборезом и сликањем икона. Међу иконописним делима налази се и тачно датирана икона Богородице Тројеручице (1627), дар јеромонаха Саве. Друга половина XVII века представља период прилагођавања општебалканском стилу, који је преко великих центара Атоса, Солуна и Костура преношен на север, преплићући се са западњачким елементима барока и стварајући нову стилску симбиозу - левантински барок. Атос је одиграо значајну улогу радијације у време појаве новог правца у уметности, названог критско-венецијански, критски или итало-грчки стил. Ослањајући се на традицију византијске уметности, развио се на Криту и грчким острвима, у историјским условима венецијанске доминанције, и то у стил који је вечно осцилирао између вредности Истока и Запада.

Управо у доба исихастичког покрета одржан је тај конинуитет с палеологовским класичним стилом, а цариградски мајстори - Алексије Апокавкос (1399-1421), Никола Филантропинос (1396-1422) и Емануил Уранос (1399-1414) отишли су да раде на Криту. Иако њихова иконописна дела нису сачувана, већ се за њих зна само из извора, њихов утицај је видан на очуваном фреско-сликарству не само на Криту већ и у Грчкој, нпр. у цркви Св. Димитрија у Солуну из 1360. године. То је стил који ће се почетком XV века осетити и у моравској Србији и у неким грандиозним истовременим ансамблима на Криту. Друга важна компонента критског сликарства је историјске нарави. Када су крсташи 1204. године заузели Цариград, Витинију, Тракију, источни део Грчке и Пелопонез, а Венецијанци се домогли егејских острва и Крита, дошло је до симбиозе две културе. Масовно произвођене критске иконе, разнете по свету преко венецијанског тржишта, у стилском погледу највише су зависиле од наручиоца, вере и народности ктитора. Рађене су на два начина, на грчки и италијански начин. Међутим, најчешће су на њима помешана оба стила. Сада трговци и колекционари замењују раније ктиторе - свештенике, племиће и владаре. У венецијанским архивима постоје подаци да су богати трговци само од једног критског сликара наручивали више стотина слика. Ове иконе су морским путем преношене и у Далмацију, а затим у унутрашњост Балкана.

Други пут утицаја и преношења критског сликарства ишао је преко Атоса и Метеора, где су почетком XVI века радили зографи из породице Теофана Крићанина. Дуж далматинске обале, још пре пада Цариграда, путовали су у скупинама или појединачно грчки сликари, из Котора - града краљева, и Дубровника, у чијим делима се осећа утицај млетачке управе у Далмацији. Таква група учествовала је у сликању Дечанског маузолеја, уз Срђа грешног, око средине XIV века. Прилив са Јонских острва био је јачи тек током XVIII века, када је дошло до снажнијег спајања барока и византијске традиције, у корист западне уметности. У далматинским градовима, у колекцијама у појединим црквама или музејима сачувана су дела критско-венецијанских мајстора, као у Задру, Шибенику, Сплиту, Дубровнику, Котору и неким манастирима у унутрашњости - Крупи, Крки, Дрнишу. Као чувари сличних дела важни су и градови Скрадин, Сарајево, многа места у Босни, Чачак, Београд, Нови Сад и Загреб. У нашој земљи сачувана су дела Андреја и Николе Рика (XV век), Анђела и Доната Бизамана (XVI век), Апаке и Паладаса, Константина и Емануила Цане, Конце, Виктора и Контаринија. У Београду је значајна таква група дела у Народном музеју и у збирци Милана и Паве Секулић.

Икона у средњевековној Србији

У Цариград, ту метрополу света, кренуо је Сава Немањић, само пет година пре него што су га крсташи освојили, с намером да од Алексија III добије царску хрисовуљу за подизање Хиландара на Атосу (1198). Следеће године, кад је манастир подигнут и опасан високим зидовима и кулама, Сава је поново дошао у Цариград лепо примљен. Лепо примљен и богато обдарен на двору, могао је да се диви и извуче поуку, гледајући раскошне мозаике у Влахернској палати, који величају победе Манојла Комнина, приказујући, додуше, и Савиног оца Немању, али у улози побеђеног. Тада је Сава, вероватно, добио мозаичку икону Богородице Одигитрије, која се сматрала паладијумом династије Комнина, а која се и данас чува у Хиландару; с њом је на грудима преподобни монах великога анђелског образа Симеон (Немања) испустио душу.

Према изворима зна се да је у немањићкој Србији још од почетка било развијено поштовање икона. Нажалост, не знамо како су изгледали "икони и сасуди у књизи и ризи" које је Немања даровао Студеници, нити иконе које је Сава поклонио своме манастиру Жичи. На зиду истога манастира, Стефан Првовенчани дао је да се окаче иконе "свјатих часних образа". Нешто исцрпнија је порука Доментијанова, кад помиње Савине дарове великих икона манастиру Филокалу у Солуну - то су иконе стајаћице, златом оковане, украшене бисером и драгим камењем. Исто тако је дарежљива ктиторка Јелена Анжујска улепшала своју заветну цркву Градац (код Рашке, XIII век) иконама окованим златом, украшеним бисерима и драгим камењем и испуњеним моштима светаца. Следећи пример своје мајке, краљ Милутин, славни ктитор многих цркава, дарује и манастире ван граница своје земље. Но раскошне иконе нису биле само царски дарови. Архиепископ Данило је обдарио више цркава златом окованим иконама. То је исто чинио и његов наследник Јоаникије, украсивши патријаршијску цркву светим иконама. Пред полазак у бој против Мађара, цар Душан се скрушено молио пред жичким иконама Христа и Богородице, које су, највероватније, биле рађене фреско-техником на зиду уз иконостас. У Ватопеду се налазила икона коју је даровао кнез Лазар, а деспот Стефан Лазаревић обасипа Манасију "многоценим иконама бисером и златом украшеним".

Једну златну икону, украшену бисером, поклонила је Јела, кћи кнеза Лазара, својој сестри Деспини. Од краја XII до краја XVII века, најпре на територији српске средњовековне државе и, касније, у оквирима јурисдикције Пећке Патријаршије, иконопис је био део програма религиозног живота. Икона је поштована равноправно, без обзира на технику и материјал којим је извођена, било то дрво, кост, метал, зидна слика, текстил или илустрација у књизи. То широко значење иконе до данас се задржало у грчком језику, што се у словенском преводило као "образ". Захваљујући тој околности, упркос слабо очуваним средњовековним иконама на дрвету, могуће је реконструисати историју иконописа, који не значи само историју штафелајног сликарства - највише подложног пропадању, свесном уништавању, пљачкама, пожарима и ратовима. Из Немањиног времена, с краја XII века, сачувана је икона Богородице Одигитрије у техници мозаика, заветна икона манастира Хиландара; иконица Богородице Заступнице, из Куршумлије, ископана је у Немањиној цркви и сведочи ο поштовању иконе присутне у преношењу Немањиних моштију, какву видимо на историјској композицији у Сопоћанима. Икона Христа на убрусу, из Катедрале у Лану (по мишљењу Грабара, српска икона) има своје фреско-реплике, такође из XIII века, у Богородичиној цркви у Студеници (Радосављева капела, у Давидовици и Ђурђевим ступовима). Икона Богородице која страда, у Жичи, јесте варијанта ове теме, настала после византијског прототипа Богородице Аракиотисе с Кипра.

Богородица Одигитрија, Хиландар, XIII век
Богородица Одигитрија, Хиландар, XIII век

Средину XIII века обележавају две престоне иконе у Хиландару које представљају Христа и Богородицу. Лик хиландарске Богородице дешњакиње, типа чудотворне евергетидске иконе којој се Св. Сава увек клањао, има сопоћанску лепоту линије, која својом облином изражава пластичност, подсећајући на неке одјеке зреле пизанске школе (око 1280), присутне на једној икони у Пушкиновом музеју у Москви. Хиландарски фрагмент корица ставротеке такође подстиче на сопоћанске асоцијације, док икона Св. Пантелејмона уводи већ у прелазно време краја XIII века. Икона Петра и Павла у Ватикану, три пута пресликана, има ктиторске портрете Јелене Анжујске, као монахиње, и њених синова Милутина и Драгутина. Хронологија ове иконе креће се између времена кад се Јелена замонашила (1267) до Дежевског уговора (1282), кад престаје савладарство Милутина и Драгутина.

За владавине краља Милутина примећује се усклађеност између његових војних успеха и његове ктиторске активности. Хиландарска икона Ваведења зрачи лепотом фресака Богородице Љевишке, најплеменитије осликаног споменика из радионице Михаила и Евтихија. Мале призренске Благовести припадају истом кругу чији су се примери обилно сачували на иконописним радовима Михаила и Евтихија у Охриду. Икона Ирине Монфератске, сачувана у фреско-техници у цркви Св. Димитрија Прилепског, представља тип Богородице Утешитељке, чија цариградска варијанта постоји очувана у Москви, а наша, знатно више западна по форми, постоји на икони Богородице Душанове, сада у Охриду. Велика икона у филигранском окову, дар цркви Св. Николе у Барију, има портрете краља Стефана Дечанског и његове краљице (из треће деценије XIV века). Освајачке амбиције цара Душана, самостална црква и оријентација према Западу јачају, а снажне везе с Цариградом и Солуном, какве су постојале за владе краља Милутина, слабе. Иконе за иконостас у Високим Дечанима раде грчки сликари из Приморја, вероватно исти који су сликали и зидне слике у Дечанима из средине XIV века.

Очувана икона Богородице Тројеручице у Хиландару, зидна слика у Карану и икона из манастира посвећеног овом лику у Скопљу сведоче ο развијеном поштовању ове Богородичине иконе у Душаново време. Поштује се и евергетидски лик Богородице Црногорске у Матејчи, чија се копија сачувала на икони у Чајничу, затим лик Перивлепте у Призрену, Пелагонитисе у Дечанима и Призрену и Уплакане у Хиландару. Траг ове иконе сачувао се на фресци Богородице из Конче, која је звана Хиландарина, као и у Хиландару над гробом Војихне из 1370, рађене живописно, и на икони потписаној Абрамиотиса, такође у Хиландару. Хиландарска икона Стена необорива блиска је фреско-икони Богородице Молебнице, сачуваној у Третјаковској галерији у Москви. После Душанове смрти, монументална икона Чина у Хиландару (око 1360) и икона Ваведења на полеђини хиландарске иконе зване Богородица Попска показују зрели цариградски стил касног XIV века,са израженом монументалношћу облика, јаким светлосним истицањем пластике и колоритом подређеним пригушеној основи инкарната. У том духу је и раскошни реликвијар Томе Прељубовића, сада у Куенки у Шпанији.

Богородица, Чајниче, XIV век
Богородица, Чајниче, XIV век

Анти-класицистички дух Душанове епохе, који живи касније на територији Македоније, запажен на споменицима од Трескавца, Марковог манастира, Андрејаша, преко радионице Јована Зографа и брата Макарија - живописца Љубостиње и сликара Чина у селу Зрзе, умирио је своју снажну експресивност на прелазу у XV век, што се може видети на икони Богородице Катафиги, сада у Софији, дару Јелене, кћерке Константина Дејановића, поводом очеве смрти 1395. године. Икона Саве и Немање, из Хиландара, стилски се инспирише са минијатура Исака Сирина из 1389. године, које је у Лаври Св. Атанасија писао монах Гаврило. Икона из раног XV века с ликом Св. Димитрија, у Музеју примењених уметности у Београду, такође поседује лазурност бојених површина и префињени цртеж минијатурног сликарства. Њени пандани могу се наћи у великој пинакотеци икона на Синају, док икона пророка Илије и Јована Богослова из Цариграда, иначе српска икона незграпних пропорција и јаке експресивности, припада пре неким провинцијским радионицама. Макаријеве иконе из Зрза и фреско-икона Теодора Савина из Студенице показују разнолике тенденције иконописа из времена деспота. Мутна времена после пада Деспотовине нису погодовала развоју иконописа. С краја XV века су Јашуњска Богородица, а нарочито Христос Животодавац, сачувана у Поганову, која веома личи на фреско-икону из жртвеника ове цркве с краја XV века. Овај иконографски тип, забележен у опису икона из Белославе (1281), приказан на фресци у Пећи и присутан на свим жртвеницима, почевши од Сопоћана и манастира Градац, држи се доследно иконографске традиције, најраније запажене на двојној литијској икони с краја XII века у Костуру.

Рани XV век најбоље заступају крушедолске иконе које енергичним цртежом и великом везаношћу за палеологовске традиције, претходе грчким класицистима типа Теофана Крићанина. Иконопис на територији Пећке Патријаршије, која је преузела све прерогативе некадашње државе и Цркве, у знаку је највећег домаћег сликара Лонгина, који је, своју делатност почео у тајфи сликара Андрије, живописца пећке припрате. У Сопоћанском поменику међу јеромонасима помињу Лонгина (1577), на листу акатиста Св. Стефану, где се потписао као монах "старани, убоги и грешни" пошто је претходно исликао празничне иконе у Дечанима (1572), делове иконостаса у Пиви (1573), три иконе за иконостас у Великој Хочи - Христа, Богородице и Св. Николе, с детаљем Житија Дечанског.

Благовести, Охрид, XIV век
Благовести, Охрид, XIV век

Пећки зограф Лонгин задржава ликове Богородице рађене у призренском крају, на дечанској икони Богородице с пророцима, а своју величанствену икону Житија Дечанског, "роб, расоноша и зограф" Лонгин заснива на ликовној обради Цамблаковог Житија. Једна сачувана минејна икона коју је Лонгин израдио постоји у Никољцу, док нешто касније ради око 30 икона за иконостас у Ломници. Његове издужене фигуре, мале главе на издуженим телима појава су коју од друге половине XIV века пратимо и у цариградској уметности увезеној у Русији. С почетка XVII века поп Страхиња из Будимља ради иконе под снажним западњачким утицајем, више као цртач него колориста. Морачка икона Арханђела Михаила са житијем (око 1600) и припрата манастира Пива припадају епохи с Патријархом Јованом на челу Пећке Патријаршије, који тежи да се укључи у токове западне културе. Сликар Митрофан у Каблару (1635) и Февронијина икона из Грачанице (1607) почеци су гркофилске уметности која ћe, са Ђорђем Митрофановићем и сликаром Јованом, донети атоску традицију у Србију.

Митрофановић је као плодан сликар у кратком периоду између 1615. и 1622. године начинио осам фреско-целина, више иконостаса, од којих је најстарији рађен за капелу Арханђела у Хиландару - од кога је сачуван само део у Хиландарској ризници. Двери Хиландарске ризнице имају елеганцију позне готике, а инкарнат - окер Новогородске школе; такви су Свети ратници (1618), затим икона Сведржитеља у хиландарској трпезарији (1616), фреске западног портала Мораче и у хиландарској трпезарији где је Житије Св. Саве Српског урађено према Теодосијевом Житију у фреско-техници. Пастелност колорита, фини цртеж дат у једном даху и зачараност фабулом, то су одлике његовог највишег сликарског домета у хиландарској трпезарији. Иза њега је остала група ученика, међу којима мајстор Јован, с делима у Хиландару, изгледа и у Пустињи и у Равени, који се максимално држао византијске традиције, без Митрофановићевог русизма и грцизма. Затим, треба поменути сликаре Василија из Мостара, Андреју Раичевића и Радула. Политика Патријарха Пајсија, сасвим окренутог ка сопственим снагама традиције, погодовала је Митрофановићевим схватањима иконописа. Овај уметник потписао се у Пећкој Патријаршији, у цркви Св. Димитрија, још 1619. године. Непосредно за Митрофановићем истиче се сугестивна уметничка личност мајстора Јована - тзв. Козме, чија су дела јасно издвојена у погледу уметничке индивидуалности и ликовног израза, али је име спорно, исписано тајном буквицом на икони Св. Саве и Св. Симеона (Немање) у Морачи (1645).

Св. Јован Крститељ, Крит, XVI век
Св. Јован Крститељ, Крит, XVI век

Године 1626. Козма је са Страхињом радио припрату Пиве, 1638. икону Св. Ђорђа и Успење, а 1639. живопис у морачкој цркви Св. Николе, 1642. фреске у параклису Св. Стефана и иконостас у Подврху код Бијелог Поља. Свестрана личност, минијатуриста, иконописац, зограф и градитељ иконостаса, непоновљиво вешт и елегантан у цртежу, хладне палете и упечатљиве пластичности, упознат је, сигурно преко Атоса, са достигнућима великих Крићана. Његов стил на икони Св. Саве и Св. Симеона у Морачи дубоко се разликује од стила мајстора Јована, који је меки, традиционални "Византинац" а не хладан, супериоран и виртуозан "Крићанин".

Уз Митрофановића израста Андреја Раичевић, с типичним контрастним сенчењем ликова, знатно умекшаним у односу на Митрофановића, као што су иконе Св. Ђорђе из Радијевића код Нове Вароши (1644), Петар и Павле (1645) и Христос Пантократор, Сабор Арханђела, Три јерарха у Пљевљима и икона Св. Димитрија из Бистрице.

Радул се образовао на Козмином делу као сликар обновљене Пећке Патријаршије из доба патријарха кир-Максима. Најранији радови су му Деисисна плоча из Црне Реке, затим следи потписана икона Св. Николе са житијем у Подврху код Бијелог Поља (1665). Најраскошнији примерак Радуловог рада из млађих дана јесте иконостас у Подврху. У новије време постоји тенденција да се Радуловом опширном опусу припише и икона некад приписана Авесалому Вујичићу из Народног музеја у Београду.

Великом сеобом, Срби су померили културно средиште на север, суочивши се с главним токовима западне културе; стварали су нову, хибридну уметност, која, уиркос традиционалности, није успела да се одржи у византијским и грчким традицијама. Барокна уметност, донета преко Русије и Атоса, одиграла је историјску улогу приближавања наше културе Западу у Македонији и Србији, и нарочито оне у пределима северно од Саве и Дунава. Фолклорна уметност на југу има карактер традиционалне зографске уметности, заједничке балканским народима под турском управом. Они равноправно прихватају цинцарске, грчке и итало-грчке иконе, које циркулишу пашалуком. Овима треба додати и већи број икона пристиглих са јонских острва или из далеке Русије.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net