Иконоборство

Jump to: navigation, search
Апсида храма Св. Ирене, Цариград, IV век. Иконоборци су скинули са зидова фреске и насликали само крст.
Апсида храма Св. Ирене, Цариград, IV век.
Иконоборци су скинули са зидова фреске и насликали само крст.

ИКОНОБОРСТВО (грч. εικονομαχία - икономахија), јерес која је захватила Цркву у VIII и првој половини IX века. Суштина ове јереси је у одбацивању поштовања светих икона. Резултат таквог става имао је за последицу избацивање икона из храмова и њихово уништавање (грч. εικονοκλασία - иконоклазам; είκονοκλάστης - уништавалац икона) као непримерених Хришћанству. Иконоборство је имало своје почетке на Истоку, у Сирији и Јерменији, а ширило се по целом Византијском царству.

Историјат и узроци појаве

Први државни указ против икона 726. године издао је цар Лав III Исавријанац (717-741). Наредио је да се уклони икона Исуса Христа постављена изнад главног улаза у цариградску палату, и уместо ње постави крст. Своју јерес, цар је потхранио празноверјем везаним за ерупцију вулкана на острву Тера, што је он протумачио као "гнев Божији" узрокован поштовањем икона у Цркви. Указ је донео самовољно, без консултовања са Патријарсима и Епископима Цркве. Цариградски Патријарх Герман I први се успротивио иконоборцима и написао је Посланицу у одбрану икона. Због тога је био збачен са положаја, а за Патријарха је доведен, иконоборцима послушан Патријарх Анастасије (730). У то време, Црква на Западу није била захваћена иконоборством. Римски Епископи, су у то време увек устајали у одбрану икона. Папа Григорије III је одржао два сабора у Риму, који су осудили поступке цара, због чега је цар онда одузео неке поседе Ватикану.

У прогонима икона посебно се истакао цар Константин V Копроним (741-775) који је сурово прогонио и саме поштоваоце икона. Одржао је чак и један иконоборачки сабор 754. године у Јерији код Цариграда. На том јеретичком сабору, на коме није било ни једног Патријарха пентархије, иконе су осуђене, јер према одлуци тог сабора, Бога је немогуће насликати пошто је невидљив и неописив ни речима нити бојама. Ако сликамо Христов лик, говорили су иконоборци, можемо га насликати или као човека - то је несторијанска јерес, пошто на тај начин одвајамо његову људску природу; ако мислимо да насликамо, размишљали су они даље, његову божанску природу, онда западамо у монофизитску јерес. Други анти-иконички аргумент који су иконоборци користили био је тај што су они сматрали да је икона (слика) истоветна са оним што се на њој представља. Даље су сматрали да материјална слика никада не може бити исто што и прототип, тј. протолик, те стога икона као таква није уопште могућа. Једина права икона Христова, по њима, јесте у Светом Причешћу.

Различити услови су довели до појаве иконоборства. Највише је монофизитство на Истоку утицало на противљење икони као таквој, а потом појава мухамеданства у првој половини VII века. Ислам приговара Хришћанству да у себи има елемената многобоштва и идолопоклонства, што се у првом реду односи на хришћанско поштовање икона. Сви византијски цареви VIII века су били пореклом са Истока, и настојали су да Цркву "очисте" од икона. На појаву иконоборства осетно је утицала и класична грчка мисао неоплатоничара која је са презиром говорила ο телу и телесном. Овај утицај је такође имао доста веза и са оригенизмом.

Друга фаза иконоборства

Седми васељенски сабор (787) у Никеји дефинисао је прецизно поштовање икона (προσκύνησις) које није обожавање (λατρεία - латрија) које припада само Богу. "Част која се указује лику преноси се на Прволик и онај ко се клања икони клања се ипостаси на њој насликаној", каже се између осталог у саборској одлуци. Почетком IX века иконоборство такорећи поново васкрсава захваљујући пре свега политици неких византијских царева. Цар Лав V Јерменин 815. године одржао је сабор на коме је збачен цариградски Патријарх Никифор који је бранио иконе, а протерани су Теодор Студит и други иконофили. Негативан став према иконама имали су и цареви Михаило II (820-829) и Теофило (829-842) све док царица Теодора и Патријарх цариградски Методије нису коначно озаконили и васпоставили поштовање светих икона 11. марта 843. године. Била је то победа Православља (спомен је прве недеље Великог поста - Недеља Православља).

Може се рећи да у западној Европи није било иконоборства, а римски Епископи увек били на страни Православних. Исто тако, на Западу никада није била развијена, као на Истоку, теологија иконе. Зато јe Протестантизам у XVI веку, поред осталог, лако одбацио иконе као нешто, по њиховом мишљењу, непотребно и сувишно што оптерећује побожност. Већина данашњих светских религиозних скупина, пониклих из Протестантизма, у свом учењу одбацују поштовање икона. Извор њихове иконоборачке јереси је другачији од оне која се појавила у VIII и IX веку, и заснована је на буквалном тумачењу Декалога (10 Божијих заповести Старог Завета), и неразумевању Православне теологије иконе.

Православна Црква, међутим, чува чисто и непромењено Предање и веру, обогаћену и поштовањем светих икона од самих почетака и самих Апостола. Православље је у савременом свету, између осталог, препознатљиво управо по веома богатом духовном наслеђу везаном за свете иконе.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net