Иконостас

Jump to: navigation, search
Иконостас
Иконостас

ИКОНОСТАС (грч: εικονοστάσιο: είκών - слика и στάσις - положај), дрвена, камена, зидана, ређе метална преграда, украшена иконама која дели наос цркве од олтарског простора, односно одваја простор намењен посвећенима од оног у коме се током богослужења налазе верници, чинећи у символичном смислу границу између два дела недељиве Цркве - видљиве и невидљиве, земаљске и небеске; преграда која символизује одвојеност "горње одаје" у коју се Исус Христос са Апостолима склонио од света током Тајне вечере.

Историјат

Током историје, олтарска преграда је доживела многе трансформације. Првобитну олтарску преграду, у свим ранохришћанским црквама, чинила је конструкција са стубовима, архитравном гредом и парапетним плочама, а отвори између стубова били су затворени завесама (катапетазмама), које су се повлачиле и навлачиле током Литургије. Постављањем икона у простор између стубова и на архитравну греду, олтарска преграда је прерасла у данашњи облик иконостаса.

Сам термин иконостас, јавља се релативно касно, под руским утицајем, док се пре тога чешће користио израз темплон (τέμπλο). Украшавање иконостаса се усталило тек у XI и XII веку, а од XIV века, дуборезни и позлаћени иконостас се све више развија увис достижући и 6-7 редова.

Од XI века, постоје у Византији сачувани примери или изворни подаци ο развијеном облику иконостаса који има јасну иконографску садржину, потчињену чврстој символичној концепцији. У првом реду, постављене су тзв. престоне иконе: Исус Христос, Богородица, Јован Крститељ и представа светог или празника коме је црква посвећена; у другом реду је Деисис и иконе са сценама Великих празника; у трећем реду су појединачни ликови Апостола а у четвртом - пророка; док се на врху налази крст са представом Распећа.

На средини иконостаса налазе се Царске двери украшене представом Благовести, док су северне и јужне двери, тзв. ђаконске или анђелске двери, украшене представама светих ђакона и Анђела.

Символика, место и улога

Иконостас саборног храма Св. Тројице, Ипатијевски манастир, Костром, Русија
Иконостас саборног храма Св. Тројице, Ипатијевски манастир, Костром, Русија

Као преграда између олтарског простора и наоса, иконостас представља символичну границу између материјалног и духовног, Неба и земље, видљивог и невидљивог света, где се, између осталог, врши и обред претварања предложених у Часне дарове, као најистакнутијег, али и најтајанственијег дела Литургије, током канона Евхаристије. Обред се тако заклања од погледа оних који би својим неверјем оскрнавили ту тајну над тајнама, иначе доступну само онима који на њу гледају искључиво духовним очима, а не и земаљским.

Одвајање олтарског простора је од самих почетака изградње храмова, представљао вид посебног поштовања према светињи олтара (Часној трпези), како верни не би улазили у олтарски простор, где је приступ био допуштен само свештеницима и онима који им у олтарском простору саслужују током богослужења. Поред тога, одвајањем олтарског простора, као "делића Неба" (како се, између осталог, тумачи олтарски простор), символизује се граница између овога века и онога који тек долази, са Царским дверима као вратима пред којима верни стоје, смирено и смерно чекајући да прођу кроз њих.

Постоји и тумачење да олтарска преграда, символично, као ореграда са вратима ка Небу, представља једно од прочеља Небеског Јерусалима, како је олтарска преграда од раног Хришћанства и формулисана и објашњавана. Ово тумачење потиче из визије Светог Јована Богослова о Небеском граду, који на све четири стране има по троја врата, баш као што их има и иконостас (Отк 21,13).

Освећење

Иконостас се, као и све иконе, освештава молитвама свештеника или Епископа и кропљењем светом водом. Пре освећења, свете иконе, иако су већ и посвећене Богу и божанском, иако су у неком смислу већ освећене захваљујући свом духовном садржају и смислу, ипак остају само дела људских руку. Чин освећења очишћује та дела људских руку и преноси им Црквено прихватање и благодатну силу Светога Духа.

После освећења, свете иконе као да се отуђују од свог земаљског порекла и од својих земаљских стваралаца, постајући наслеђе свеколике Цркве. То се може објаснити примером односа религиозне свести према сликама световних уметника на духовне теме. Гледајући било коју световну слику, где су представљени Исус Христос или Пресвета Богородица, или пак неко од светитеља, Православни верник доживљава нормално осећање страхопоштовања. Међутим, он се тим сликама неће поклонити, нити ће се пред њима молити као пред иконама, зато што су оне неканонске и не садрже потребну догматску пуноту у обради светих ликова, Црква их није освештала као иконе, што значи да оне у себи не садрже благодатну силу Светога Духа.

Освећени иконостас због тога није само објекат молитвеног созерцања, него и објекат саме молитве. Ка ликовима на иконостасу, верујући се обраћа с прозбама за земаљске и духовне потребе и према мери вере и Божијег промисла, добија оно што тражи. Између верујућих и светитеља, изображених на иконостасу, успоставља се жива веза узајамног општења, која није ништа друго до веза и општење небеске и земаљске Цркве. Небеска, тријумфална Црква, представљена иконостасом, указује делатну помоћ земаљској, војујућој или странствујућој Цркви (како се обично назива).

Уређење и распоред икона

У његов средишњи део постављају се Царске двери - двокрилна, посебно украшена врата, смештена насупрот престолу. Царске двери су назив добиле због тога што кроз њих излази Цар славе, Господ Исус Христос у Светим Даровима, да би Причешће било раздавано вернима. Он такође тајанствено излази кроз њих током Малог входа са Јеванђељем и на Великом входу, у предложеним, али још увек не и освећеним Часним Даровима.

Лево од Царских двери, у северном делу, насупрот жртвенику, налазе се северна једнокрилна врата за излазак свештеника у типиком утврђеним тренуцима, током богослужења. Десно од Царских двери, у јужном делу, налазе се јужна једнокрилна врата, кроз која свештенослужитељи улазе у олтар, не ометајући ток богослужбених входова. Унутар Царских двери, са стране олтара, од врха до висине двери, или чак скроз до пода, постављена је завеса (катапетазма). Она се, у типиком прописаним тренуцима, навлачи и склања.

Организација иконостаса
Организација иконостаса

1.
2.
3.
4.
5-6.
7.
8.
9.
10.
11-22.
23.
24-35.
36.
37.
38.

Икона светитеља или празника коме је храм посвећен
Богородица
Исус Христос
Св. Јован Крститељ
Благовести
Северне анђелске (ђаконске) двери
Јужне анђелске (ђаконске) двери
Сокл
Деисис (централна икона)
Апостоли
Богородица (централна)
Пророци
Богородица
Св. Јован Богослов
Крст са Распећем

Јерес екуменизма

Резлтат јереси екуменизма, храм без иконостаса, Смедерево, Епархија браничевска
Резлтат јереси екуменизма, храм без иконостаса, Смедерево, Епархија браничевска

У новије време, под утицајем јереси екуменизма, поједини клирици, као и мирјани, заговарају потпуно или делимично уклањање иконостаса из храмова. То оправдавају потребом "активинијег учешћа верника" у Литургији, и у иконостасу виде искључиво "препреку која одваја" верне од Тајне Христа; јадна "сиротиња раја" ништа не види од збивања у олтару, а она је "царско свештенство" које "има право" (секуларна идеологија "људских права" коју покушавају да примене на Цркву) да све види, чује и зна. У стварности, реч је о банализацији места, улоге, значајаи символике иконостаса, и покушају претварања Православног храма у облик какав налазимо код латинских јеретика и њиховог нуспроизвода - протестаната.

Заблудели у ту јерес не схватају да је вековно настајање и развој иконостаса у свеколиком Православљу, један од израза вођства Цркве од стране Светог Духа. По својој пројави, манифестацији и резултатима, у случају напада на иконостас, јерес екуменизма се показује и као модалитет јереси иконоборства.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net