Кондак

Jump to: navigation, search

КОНДАК (грч: κοντάκιον); назив за различите жанрове византијске химнографије; Православна Црквена химна у част празника или светог, по невеликом обиму, садржинској концизности и начину појања скоро идентична тропару, од кога се разликује само по месту у богослужењу. Подела кондака је идентична подели тропара, па за више информација погледајте чланак о тропарима.

Место и начин употребе

Чита се иза шесте оде канона, како на јутрењу тако и на повечерју и другде где канон стоји, а уколико се меша више служби, чита се и иза треће оде канона. Поје се на Литургији, одмах након входа и входног стиха, према посебном поретку који је одређен Типиком, посебно у 52. глави (иза тропара). То су му главна и обавезна места у свакодневном богослужењу. Осим тога, кондак се поје по тропару, иза стихова "Слава..", "И сада..", у неким чиновима, као што су освећење кољива на Теодорову суботу, грожђа на Преображење, освећења и резања славског колача и сл. После тропара, главна је химна сваке службе. У српском народно-црквеном појању кондаци се поју по истом напеву по коме и тропари, осим оних којима је назначен трећи глас осмогласника који имају засебну мелодију.

Кондаци се поју по истом редоследу као и тропари, с том разликом што се "покривају" богородичним: "Предстатељство христијан непостидно је.." У храму који је посвећен Господу уместо овог богородичног, поје се кондак храма, а исто тако у храму који је посвећен Пресветој Богородици поје се кондак храма, док се у дане претпразништва или попразништва увек поје кондак претпразништва или празника. Седмичним данима, после "Слава.." увек се поје кондак "Со свјатими упокој.." У суботу се поје кондак: "Јако начатки јестества.." За детаљнија упуства о поретку појања, погледати чланак о тропарима.

Кондаци данас

Данашњи кондаци немају ничег заједничког са монументалним поемама Романа Мелода и његових химнографских следбеника, осим што су њихови старији примери (углавном из служби великих празника) остаци старих, изворних кондака, тј. њихова прва, уводна строфа (или једна од њих, уколико их је било више). С обзиром на то да је уводна строфа првобитних кондака често сажимала смисао и поруку календарског дана за који је кондак био предвиђен, то се често говори да је кондак потпунија химна од тропара, позивајући се при том и на његову предност по старости. То је само условно тачно, јер многи стари кондаци имају уводну строфу која само најављује тему похвале светом догађају или лицу која ће се даље развијати у икосима, па би стога за икос, који стоји по кондаку иза шесте оде канона, а строфа је старих кондака, још више важила горња констатација.

У познијим хагиографским текстовима ο Роману Мелоду и у каснијим византијским литургичким коментарима, Романови кондаци се поистовећују са овим каснијим кондацима. Тако Никифор Калист Ксантопул († око 1335) сасвим произвољно тумачи чудесни настанак кондака стављањем Романовог сна, у коме му Богородица даје да прогута свитак у храму, у току појања шесте оде канона, на чијем завршетку се он буди и са амвона поје свој први кондак и икос које назива "икокондак", тј. не третира их као строфе истргнуте из вишестрофних Романових химни, већ као целину по шестој оди канона.

Сродне теме

Спољне везе

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net