Константин Велики

Jump to: navigation, search
Константин Велики и царица Јелена
Константин Велики и царица Јелена

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ (грч: Κωνσταντίνος Α΄ ο Μέγας), пуно име: Флавије Валерије Константин Велики (грч: Φλάβιος Βαλέριος Κωνσταντίνος ή Μέγας), римски цар - свети. Укинуо прогонства Хришћана и Цркве; први хришћански цар Римског царства; саградио велики број хришћанских храмова; Црквени богослужбени дан - недељу прогласио за државни празник (321); допринео ширењу Хришћанства и изван граница Римског царства; Црква га је канонизовала као светитеља и има епитет "равноапостолни"; умро је у Никомидији 21. маја, када се и празнује, а сахрањен је у храму Светих Апостола у Цариграду, 337. године. Сматра се с правом утемељивачем хришћанског Византијског царства, јер је после њега још десет византијских царева понело његово име - Константин.

Житије

Тачна година његовог рођења није позната, али се претпоставља да је била нека између 274. и 288. године. Био је син Констанција Хлора (Κωνστάντιος Α΄ Χλωρός) и Св. Јелене (Αγία Ελένη) - рођен у Медијани код данашњег Ниша (Ναϊσσό), Србија. Најпре је од 292. године био на двору цара Диоклецијана. Године 306. умро му је отац, а Константина су у граду Јорку прогласили за цара и савладара. Цара Максенција (Μαξέντιος) победио је у познатој бици код Милвијског моста у близини Рима 312. године. Ова победа повезана је са Константиновим коначним опредељењем за Хришћанство и залагањем за њега на нивоу државе. Константинов биограф, Епископ Јевсевије из Кесарије у Палестини, каже да је непосредно пред одлучујућу битку Константин имао чудесно виђење Крста на небу и речи "овим побеђуј" (грч. εν τούτω νίκα). Следеће године, у граду Медиолануму (Милано у Италији) заједно са својим савладаром и зетом Ликинијем (Λικίνιος) издао је познати Милански едикт ο слободи свих вера у Римском царству, па међу њима и слободу Хришћанства. Након тога, Хришћани су могли на њега да рачунају и у решавању многих проблема унутар Цркве (нпр. Донатов раскол или Аријева јерес). Цар је иницирао одржавање Црквеног сабора у Арлу 314. године. После победе над Ликинијем (324), Константин је сам завладао целим царством; сазвао је Први васељенски сабор 325. године у Никеји поводом Аријеве јереси. Лично је отворио рад Сабора и помогао његовом одржавању у сваком погледу. Све саборске одлуке спроводио је у дело на државном нивоу, што се види из примера протеривања јеретика Арија и његових присталица. Иако је своје Крштење одлагао до пред смрт (337), свесрдно је помагао хришћанску Цркву, а за пријатеље и саветнике имао је Епископе - Јевсевија Кесаријског, Јевсевија Никомидијског и Осију Кордовског.

Изградња "Новог Рима" - Константинопоља (Цариграда)

Свакако су хришћански разлози навели цара да своју државну престоницу из Рима премести на Исток, у бивши градић Византион на Босфору. 324. године је објавио своју одлуку да претвори Византион у Нови Рим, и 11. маја 330. године га је званично прогласио за нови главни град Римског царства. Ново име града - Константинопољ постепено је ушао у употребу још за живота Св. Константина. Нова престоница ће остати главни град Византије у наредних хиљаду година, са једним краћим прекидом 1204. године, када су град окупирали и опљачкали, а становнике масакрирали римокатолички вандали западне Европе, у току Четвртог крсташког похода.

Из Охридског пролога

Свети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења Хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише Апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи Епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Сродне теме


Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net