Крв

Jump to: navigation, search

КРВ (грч. αίμα); у Старом Завету, знак припадности Богу, у Новом Завету - дубоко јединство есхатолошке природе између Бога и људи.

Крв у Старом и Новом Завету

По Старом Завету, крв је живот (3 Мој 17,11; 5 Мој 12,23), што значи да је крв у тесној вези са дародавцем живота - Богом. Одатле следи: забрана убиства "Ко пролије крв човјечију, његову ћe крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека" (1 Мој 9,6); забрана крви као хране "Вјечни закон нека вам буде од кољена до кољена у свијем становима вашим: да не једете сала на крви" (3 Мој 3,17) и култна употреба крви - савез између Бога и народа запечаћен је крвним обредом, а поред тога, крв има важну улогу у обреду помирења, као и у обреду посвећења свештеника (3 Мој 8,23).

Но, Господ Исус Христос укида крвне жртве старозаветног богослужења, па крв у Новом Завету има ново значење и нову вредност; то је "часна крв Христа" (1 Пет 1,19), проливена за откуп људи, тј. то је крв Новога Завета "која се пролијева за многе ради отпуштања грехова" (Мт 26,28). Дакле, Христова је крв двојаког значења: жртва Новог Завета и жртва откупљења. Његовом крвљу остварује се јединство између Бога и људи, јер Отац "кроз Њега измири све са собом, учинивиши мир Његовом крвљу на крсту (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима" (Кол 1,20).

У Старом Завету, живот (душа) је у крви (3 Мој 17,11,14) или крв је живот (душа) (5 Мој 12,33), мада не искључиво (Пс 104,29-30). Крв представља живот (душу) и тако је живот освештан пред Богом, да би се крв убијеног Авеља могла описати као вапај Богу за осветом (1 Мој 4,10). Губитак живота је казна за грех, а победничко полагање живота (проливање крви) било је неопходно за опроштај греха (Јев 9,22). И зато према Закону, крв животиња у свим жртвама проливала се за грех. "Крв Исуса Христа" или "крв Јагњетова" јесу изрази за Његову искупитељну смрт (1 Кор 10,16; Еф 2,13; Јев 9,14; 1 Пет 1,2; Јн 1,7).

У социологији вере

Крв, животоносна течност која има свето значење, јер крв је живот. Ако је крв живот, онда је проливање и губитак крви исто што и смрт, а све што се тиче живота и смрти у блиској је вези са Божијом вољом. Отуда од самога Бога долазе забране убиства, забране узимања крви као хране и опрезно, односно строго прописано коришћење крви у верском обреду. Пошто је Бог створио човека, онда само Бог има власт над његовим животом, па отуда његова заповест "не убиј" важи и за случај крвне освете, јер само Бог преузима на себе освету, односно казну за проливену крв.

У обреду приношења жртве крв је онај састојак који припада Богу, па се и пуштање крви животиње одвија по строго одређеним правилима и врши га за то посвећено лице. Хришћанство напушта ову традицију крвне жртве, а тиме и крвне освете, придајући ново значење невиној крви, која је проливена како би се осигурало откупљење греха свих људи. Жртва је откуп за грех, што значи да се она не приноси у име смрти, него у име живота. У Хришћанству, што је до тога трена било нечувено, сам Бог је жртва, жртва већа од свих познатих и признатих: Христос на жртвеник приноси Себе за све људе и сва времена да би измолио праштање њихових греха. "Ни с крвљу јарчијом, нити телећом, него кроз своју крв уђе једном у светињу, и нађе вјечни откуп" (Јев 9,12).

Сви људи, па и грешници и безбожници, после ове невино проливене крви, могу да се прикључе стаду Доброг Пастира, јер их је он својом крвљу опрао од греха. Свет се обнављао и настављао да живи захваљујући крви невине жртве, жртве Богочовека. Без проливања жртвене крви нема праштања греха. Зато је Христос на последњој вечери понудио ученицима своје тело и своју крв да би склопио и учврстио нови савез, за разлику од старог синајског, који је запечаћен крвљу животиње. "Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни... (он) стоји у мени и ја у њему" (Јн 6,53-56). Смисао жртве није само у откупу грешног човечанства него и у омогућавању општења између људи и Бога: жртву замењује молитва као укидање посредника и смањивање растојања између човека и Бога. Све што човек чини само је спољашњи одраз унутрашњег потицаја вере, био он тога свестан или не, јер не примећивати извор поступака није исто што и немати га. Обред без вере потпуно је неразумљив: жртва има смисла само с обзиром на верску сврху.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net