Монаштво

(Преусмерено са Монах)
Jump to: navigation, search
Православни монаси
Православни монаси

МОНАШТВО (грч. μοναχός), интегрални део постојања и живота хришћанске Цркве и односи се пре свега на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Појам монаштво изворно означава усамљенички начин живота побожних Хришћана, живот у самоћи, одвојен од света и породице, у сиромаштву и свакој послушности. Друго, често употребљавано име за монаштво јесте ангелски образ, што значи да се монах практично уподобљава самим анђелима који непрестано хвале и величају Бога. Суштински смисао и циљ монашког начина живота јесте у потпуном и безрезервном испуњавању свих јеванђелских заповести ο људском односу према Богу и према људима. Све животне потребе код монаха своде се на најмању и најнужнију могућу меру, а целокупан живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност. Од самог почетка, монаштво одликује пре свега безбрачност, одн. девичанство (завет безбрачности), затим сиромаштво (завет сиромаштва и невезаност за овоземаљске ствари и потребе) и послушност (завет послушности) свом духовном оцу. То су углавном и до данас важећа три монашка завета које искушеник, новак, или кандидат за монашки постриг свечано полаже приликом монашења.

МОНАХ (грч. μοναχός - калуђер), особа у монаштву, тј. монашком свештенству (у манастиру - манастирско монаштво, или самостално - пустињачко монаштво: анахорети, великосхимници, исихасти); време проводи у молитви посту и уздржавању, одбацивању чулних задовољстава, према монашким прописима. Постоје три монашка степена - расофори, малосхимници, великосхимници.

Монашки узори и процват

У хришћанској Цркви монаштво постоји од њеног самог почетка, а за идеал има животне примере старозаветних пророка (Илија, Данило, Јеремија) као и Светог Јована Крститеља и Апостола у Новом Завету. По њиховом примеру, многи међу Хришћанима, цео свој живот у потпуности су посвећивали Богу и помоћи својим ближњима. Још пре појаве Хришћанства, код Јевреја су нпр. Есени, одн. Јесеји и Терапевти живели монашки. У новозаветним текстовима често се помињу удовице (Дап 9,36-41; 1 Тим 5,3-16) које су се посветиле молитви и доброчинству. У првим хришћанским вековима код најстаријих Светих Отаца, Црквених писаца, нема изричитих података ο монаштву као организованом и уређеном начину живота у старој Цркви. Било је, додуше, покушаја утицаја на хришћанско монаштво и Хришћанство уопште, од монтанизма и различитих облика дуализма, који су посебно били својствени Гностицизму, али је хришћанско монаштво сачувало своју духовну чистоту и посебност.

Када је Црква у Римском царству стекла право грађанства (313), појачан је унутар саме Цркве интерес за монаштво. Са стицањем објективне слободе, у Цркву су ступили многи јер Хршићанство није више било забрањено. Хришћани су масовно постајали и они који се за то нису уопште припремали, дакле без провере и спремности да се доследно хришћански живи. За ревносне Хришћане то је била својеврсна саблазан и такви су почели да напуштају свет и повлаче се на пуста и скровита места где су проводили остатак живота. Управо у IV веку почиње организовање великих монашких насеобина - манастира, најпре у Египту, затим на Синају, у Светој земљи, Сирији, Месопотамији, деловима Мале Азије, а из ових средишта монаштво је касније ширено у све делове хришћанске васељене и на Истоку и на Западу. Монашко предање које је почело веома брзо да се формира зна за велике монашке узоре и осниваче какви су били Св. Антоније Велики (356), Св. Пахомије Велики (346), Св. Иларион Велики, Св. Cава Освећени и многи други.

Видови монаштва

Монашки живот се манифестовао кроз два посебна вида: отшелништво, тј. пустињаштво (грч. αναχωρητής, ερημίτης) и општежиће (κοινός βίος). Отшелници или анахорети или еремити свој настанак везују за Св. Антонија Великог (251-356) и познате египатске пустиње као што су Тивијска пустиња, Писпир, Нитријска пустиња, Скит). Св. Антоније Велики је, по предању, био Копт и неписмен, али су његове духовне поуке записали његови многобројни следбеници у монаштву. За Св. Пахомија (286-346) везује се организовање општежића или киновиje. У општежићу монаси живе заједно, у манастиру, заједно се хране, обављају своја монашка послушања, обављају молитвено правило. На челу манастира је настојатељ или игуман који управља целокупном монашком заједницом и свом имовином. Ο манастирским приходима и расходима стара се иконом тј. економ, по значају прва личност у манастиру после игумана. У манастиру, по потреби, постоје сем игумана и иконома и друга послушања, као нпр. еклисијарх - монах који се стара ο богослужењима у храму, затим дохијар, болничар и други. Средином V века монаси и манастири су потчињени Епископу како би се избегло стихијско оснивање манастира и одржала монашка дисциплина у Цркви.

Монашка литература

Са настанком и цветањем монаштва, посебно у V и VI веку, настаје и посебна монашко-аскетска литература која бележи живот, подвиге и мудре духовне изреке и савете великих монаха подвижника. Тако се може говорити ο монашким писцима или ο Црквеним оцима који се посебно баве монаштвом. Међу такве свакако спадају Св. Атанасије Велики (373), Св. Василије Велики (379), познати писац монашких правила, затим Св. Сава Освећени (532), писац првог монашког типика, Св. Теодор Студит (826) и др. Богато монашко предање зна за монахе подвижнике столпнике, посебно у Сирији, који су се подвизавали живећи на врховима и литицама високих стена - столповима, затим затворнике, који су веома ретко, скоро никада, напуштали своје монашке келије, затим молчалнике, који су живот проводили у сталном ћутању.

Иконоборство

У време иконоборства у VIII веку, монаштво је претрпело велике прогоне од стране византијских царева из куће Исавријанаца, јер су монаси били најревноснији заштитници светих икона. Када је прошла иконоборачка опасност, монаштво се још више учврстило на Истоку, посебно у Малој Азији, на Олимпу, у Цариграду, Солуну, а од X века на Светој Гори, затим у византијским деловима јужне Италије. Са ширењем Хришћанства, ширило се и монаштво као недељиви део Црквеног живота. Зато се ο монаштву може посебно говорити код свих хришћанских народа као што су Срби, Бугари, Руси, Румуни, Грузијци и други народи.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net