Царство Божије

(Преусмерено са Небо)
Jump to: navigation, search

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ, ЦАРСТВО НЕБЕСКО, НЕБО, РАЈ (грч. παράδεισος), есхатолошка стварност; боравиште праведних и откупљених грешника; основни садржај месијанске наде; прво и основно обележје Царства Божијег је вечно трајање, а друго да читав Божији народ буде окупљен око Бога на једном месту, у Небеском Јерусалиму. Грчка реч παράδεισος настала је од персијске речи "пардес" - врт.

У религијама Средњег истока најпре су се појавиле слике богова, који живе у својим палатама, окруженим вртовима у којима поред других чудесних стабала расте и дрво живота чијим се плодом хране бесмртници. Те слике, очишћене од многобоштва, одомаћиле су се и у Библији, у складу са антропоморфистичким конвенцијама (1 Мој 3,8), тј. оне дочаравају место у коме је Бог створио човека и судбину коју му је наменио на земљи. Међутим, грехови Божијег народа претворили су његово овоземаљско боравиште у пустош, мада ћe рајски живот бити обновљен тек на свршетку историје и имаће обележје оног врта у Едему (1 Мој 2,8), чак ћe га и надмашити, јер ћe у тој стварности бити уклоњена свака идеја искушења и свака могућност пада. Поново нађени Рај јесте есхатолошка стварност, а Божијем народу је духовно искуство омогућило антиципацију тог Раја. Јер, Бог му је дао свој закон, извор сваке мудрости, а "мудрост је дрво живота" које осигурава срећу, Бог, дакле, у мудрости враћа човеку рајску радост. Господ Исус Христос је извор мудрости, он је Премудрост (1 Кор 1,30), а истовремено и нови Адам (Рм 5,14; 1 Кор 15,45), по коме човечанство ступа у своје есхатолошко стање. Ко верује у Господа, нашао је "хљеб живота" (Јн 6,35), "воду" (Јн 4,14), "вечни живот" (Јн 5,24), а то значи дарове већ започетог есхатолошког Раја. Рај је боравиште оних који су у Господу, а Св. Павле је био узнесен да посматра неизрециве стварности, јер "би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити" (1 Кор 12,4).

Ишчекивање Царства

Што се детаљније изграђивала слика ο долазећем Царству, више су избијале на површину разлике међу појединим јеврејским странкама (фарисеји, садукеји, есени, зилоти). Основна разлика настаје у вези са питањем да ли је дозвољено активно учешће у политичким догађајима, односно борба за остварење тога царства. Овакву ситуацију додатно је отежавало ропство под римском влашћу, које је стимулисало посветовњачење ове изворно библијске идеје ο доласку Месије и Царства Божијег. Због оваквог миљеа у време доласка Христовог на земљу, Јевреји су своја национална очекивања пренели на Њега очекујућу земаљску славу и земаљско царство (Мк 11,10). Пошто се то није догодило, осудили су Га као лажног цара и богохулника, јер је градио себе Сином Божијим (Мк 15,2-26). Библијску основу јеврејске наде у Царство Божје, прихватили су следбеници Христови, односно Црква Христова која је у Њему препознала истинитог Сина Божијег, Месију и Спаситеља света. Први Хришћани су ову наду изражавали сабирајући се једнодушно на Светој Литургији, где су и очекивали Други Христов долазак (Дап 2,44-46). Ово ишчекивање Царства Божијег присутно је у свим сегментима Новог Завета. Тако нпр. Апостоли питају Христа: "Хоћеш ли у ово време успоставити Царство Израиљево" (Дап 1,6), изражавајући чак и жељу да седну са Његове десне и леве стране (Мт 20,21, Мк 10,37). Основна порука Јеванђеља, а коју нису уочили Јевреји, садржи истину да се Царство Божије не стиче мржњом и силом (крвљу) већ љубављу и кроткошћу, а то је откривење Божије у личности Исуса Христа које представља темељ Хришћанства. Вера у овакво Царство Божије, које ћe настати са Другим доласком Христовим, који ћe уједно означити и крај историје створеног света, радикално раздваја Хришћанство од свих религија и философија. Црква наглашава да би Царство Божије заиста постојало као Рај, као блаженство, оно мора бити израз слободе сваког оног ко учествује у Њему. Због оваквог приступа животу, Православље делује, на први поглед, пасивно, али га је такав став сачувао кроз историју да се не оскрнави ни инквизицијом нити било каквим насилним утеривањем људи у Царство Божије. Наиме, Царство Божије се нуди свима, али нико није принуђен да понуду прихвати. Прихватање је могуће једино као акт слободне воље појединца.

Организација

Према древним јеврејским представама, Небо је имало више "спратова"; за Рај се мислило да је "на трећем спрату" (2 Кор 12,2,4). Карактеристичну представу развија Посланица Ефесцима: простор између неба и земље овладавају демонске силе (поднебесје), непријатељи Бога и људи. Христос је при своме Вазнесењу на Небо надвладао и заробио ове силе "господаре таме овога света, духове злобе у поднебесју" (Еф 4,8-10; 6,12). Сама реч "небо" има неколико различитих значења:

  1. Небо (небеса, изнад свода небеског), место обитавања Бога (1 Цар 8,49), "Бог небеса" (Пс 136,26; Отк 11,13; 16,11), Отац небески (Мт 6,9,14), поред кога се налазе "војске небеске" (Лк 2,13), "анђели небески" (Мт 24,36) и "духови праведника" (Јев 12,23); то је небо где се савршено испуњава воља Божија (Мт 6,10), одакле је дошао Исус Христос (Јн 3,13) и куда се Вазнео (Лк 24,51), и узишао "изнад свију небеса" (Еф 4,10) и одакле ћe поново доћи (1 Сол 4,16). То је небо отворено и приправљено за спасење грешника (Јн 14,2) кроз Онога који је својом крвљу ушао "у само небо" (Јев 9,12,24). Св. Павле у (2 Кор 12,2) несумњиво подразумева то небо говорећи ο виђењу и откривењу Господњем кад је био однесен до трећег неба (стих 4).
  2. Звездано небо - пространство где су безбројна небеска тела: "звезде небеске" (Јев 11,12) и "силе небеске" (Мт 24,29; 1 Цар 8,27).
  3. Ваздух над нама: "небо црвено" (Мт 16,2), "знак с неба" (Лк 11,16). Ο овом небу говори се као ο оном што се затвара и тад не бива кише (Лк 4,25), и што се отвара тако да очи могу видети славу Божију (Дап 7,56).

Последња два значења речи "небо" обухваћена су изразом "небо и земља", тј. речју "свет" или "васиона" - нпр. код (Мт 5,18) "небо и земља ћe проћи". Говори се и ο садашњим небесима и земљи (2 Пет 3,7) и ο првом (прошлом) небу и ο првој земљи (Отк 21,1), насупрот новом небу и ο новој земљи (2 Пет 3,1; Отк 21,1). Ако бисмо небо представили као свод, од којег крајеви додирују земљу, могући су изрази "од краја до краја неба" (Мт 24,31), "од краја земље до краја неба" (Мк 13,27). Свод небески Библија представља као велику прозрачну куполу над земљом. Тај свод раздваја воду од воде (1 Мој 1,6), али тако да га Јевреји могу дохватити (отуда зидање Вавилонске куле): "разапео си небо као шатор" (кожу, Пс 104, и др.); он има окна - уставе (1 Мој 7,11; Ис 24,16) или врата (Пс 78,23) кроз која пада киша (Мал 3,10). Свод одржава планете привезане за њега (1 Мој 1,14; Мт 24,29).

Небески Јерусалим

Алегоријски израз употребљен за представу Небеског Царства, Царства светих на небу (Отк 3,12). Јерусалим исто тако у преносном смислу означава Цркву Божију, старозаветну и новозаветну хришћанску. Тако, на пример, када пророк Исаија кличе: "Устани (Јерусалиме), блистај, јер дође светлост, и слава Господња обасја те... И народи ћe доћи κ виделу твоме и ка светлости која ћe те обасјати. Подигни очи своје унаоколо, и види: сви се скупљају и иду κ теби, синови ћe твоји из далека доћи и кћери твоје носиће се у наручју" (Ис 60,1-4). Исто и Св. Павле говори у Посланици Јеврејима: "Приступили сте гори сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме" (Јев 12,22-24), описујући приступање, тј. јединство земаљске Цркве (предукус Царства Божијег) са небеском Црквом (Царство Божије), дајући и садржајни опис Царства, у коме се налазе, поред осталих, и "духови савршених праведника", тј. светитељи Божији. Тако је и у речима псалмопевца: "Слави, Јерусалиме, Господа; хвали Бога свога, Сионе" (Пс 147,12), или пророка Јеремије у позиву Израиљу: "Умиј лице своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио" (Јер 4,14); исто говоре и дубоко нежне речи Христове: "Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте" (Мт 23,37-38) - овде се, наравно, не мисли само на становништво Јерусалима, већ на сав јудејски и израиљски народ. С обзиром на света дела и догађаје суштински значајне за Хришћане, не можемо се отети речима псалмопевца: "Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не памтим, ако не славим Јерусалим изнад свега весеља мога" (Пс 137,5-6).

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net