Не-хришћански извори о Христу

Jump to: navigation, search

Садржај


Гај Корнилије Тацит (Gaius Cornelius Tacitus)

Живео између 56. и 117. године АД, Римски сенатор и историчар, пишући о одлуци императора Нерона да оптужи Хришћане за пожар који је уништио Рим 64. године после Христа каже:
“Нерон је свалио кривицу на омрзнуту групу, звану у народу Хришћани. Христос, одакле је та група и добила име, је подвргнут најгорој казни за време владавине Тиберија, коју је извршио Понтије Пилат, и најгоре празноверје, угушено за моменат, појавило се не само у Јудеји, првом извору зла, него чак и у Риму...”


Наведени текст:
  • Даје потврду о пореклу имена Хришћани а самим тим и о историјском постојању Исуса Христа.
  • Говори о Христовом распећу, казни која је у то доба у Римском Царству била најгора могућа казна.
  • Потврђује време извршења казне - у време Понтија Пилата.
  • Говори о “најгорем празноверју” које се после распећа проширило чак и на Рим. Реч је заправо о Васкрслом Христу, чуду које је за једног многобошца Римљанина, какав је био Тацит, једино тако могло и звучати.

Јосиф Флавије (Josephus Flavius)

Живео између 37. и 100. године АД, јеврејски историчар, свештеник, војник и научник. У својој књизи “Јеврејске старине” на четири места спомиње Христа и Хришћане. У 18. књизи, 5. глава, 2. пасус, говори о Јовану Крститељу и Ироду:
“Неки Јевреји мисле да је уништење Иродове војске дошло од Бога, и то праведно, као казна за оно што је урадио Јовану, којег су звали Крститељ: јер га Ирод погуби, њега који беше добар човек, и подстицао код Јевреја врлине, како једни према другима, тако и према Богу, и да дођу на крштење; јер је за њега прање водом било прихватљиво, не да би се одстранили греси, него да би се прочистило тело; под претпоставком да је душа пре тога била прочишћена праведношћу.”


У 18. књизи, 3. глави, 3. пасусу говори о Христу: “У то време живеше Исус, мудар човек, уколико га упоште можемо звати човеком. Јер, он је чинио чуда, био је Христ. Када га је Пилат осудио на распеће, они који су га волели нису га напустили. Трећег дана се он појавио оживљен. И племе Хришћана није нестало.”
За овај пасус неки научници кажу да није могао бити написан од стране једног Јеврејина попут Јосифа Флавија, и да је највероватније реч о додавању и преправљању оригиналног текста од стране непознатог Хришћанина, како би се веродостојније представио Христ.


У 20. књизи, 19. глава помиње се Јаков, брат Христов, који је осуђен на смрт од стране Јевреја, и каже: “Фестус је био мртав, и Албинус је био све само не на путу; и он оформи групу судија, и изведе пред њих брата Исусовог, кога зваше Христ, чије име беше Јаков, и неке друге; и када их оптужише да су кршили закон, наредише да их каменују...”
Овај навод није под сумњом као претходни.


У својим књигама, Јосиф Флавије још помиње и Ананију, високог свештеника који се спомиње и у Делима Апостолским (23,2): “Чим је Албинус стигао у Јерусалим, употребио је све своје везе и пажњу да се одржи мир у земљи, и то уништавањем многих Сикарија. Али, како је високи свештеник Ананије бивао све више славан, и то веома значајно, и имао велики углед и поштовање грађана на видљив начин...”


Наведени текст (изостављен онај под сумњом) даје:
  • Потврду о животу и раду Јована Крститеља.
  • Потврду историјског постојања Исуса Христа, и његовог брата Јакова.
  • Потврду о погубљењу Јакова.
  • Потврду о постојању и угледу свештеника Ананије.

Плиније Млађи (Caius Plinius Caecilius Secundus)

Живео између 62. и 115. године АД, римски сенатор, гувернер Витиније у Малој Азији између 109. и 111. године. У својим писмима императору Трајану, поставља питања о томе како да се опходи према онима који су оптужени да су Хришћани. Појавила се потреба за упуствима, јер су оптуженици припадали свим узрастима, половима и социјалним групама. У тим писмима, између осталог, он даје и информације о Хришћанима:
“Имају навику да се састају на одређеном месту одређеног дана пре свитања, када певају химне Христу као Богу, и везани су одређеним видом заклетве. Никада нису имали зле намере, нису починили никакву превару, крађу или прељубу, никад лагали. Никада нису издали неког ко се поуздао у њих. После су се разилазили, али и поново окупљали да би учествовали у храни, обичној храни, потпуно безазленој.”


Наведени текст показује:
  • Да су се Хришћани састајали на богослужења у одређено време и одређене дане.
  • Да је њихова служба била усмерена на Христа, показујући њихову веру у Његово божанство.
  • Да су рани Хришћани имали високе моралне норме следећи Христове заповести.
  • Да су се окупљали у вези хране, што указује на Свету Тајну Евхаристије. Додатни доказ да је реч о томе је додатак у коме се та храна назива “безазленом” јер су Хришћани тог времена били оптужени за ритуални канибализам јер су “јели Христово Тело и пили Његову Крв”.

Вавилонски Талмуд

Датира између 70. и 500. године АД, колекција јеврејских рабинских списа, у којима постоји неколико рефера у вези Христа. Најпоузданији је део Талмуда који је прикупљен у периоду до 200. године АД, и управо ту налазимо и најзначајније помињање Христа:
“На ноћ Пасхе, Јешу (Yeshu) је обешен. Четрдесет дана пре погубљења, један викар је рекао ‘да ће Он бити каменован јер је упражњавао враџбине и подстицао Израиљ на отпад од вере.’”


Наведени текст говори о:
  • Јешу, што је изговор Христовог имена на јеврејском језику.
  • Вешању уместо о распећу, што на први поглед делује збуњујуће, али је реч само о синониму. Исти израз налазимо и у (Гал. 3,13), (Лука 23,39), а односи се на двојицу лопова који су били распети заједно са Христом.
  • Распећу у дан уочи годишњег празника Јевреја – Пасхе.
  • Плановима које су јеврејске старешине правиле унапред, и њиховим очекивањима да буде осуђен по њиховом закону на казну каменовањем. Распеће је било казна Римског законика.
  • Разлозима за Христово распеће, након оптужби за упражњавање враџбина и подстицања Јевреја на отказивање послушности верским старешинама. Ове оптужбе су потпуно у складу са оптужбама Фарисеја из Јеванђеља (Мат. 12,24). Поред тога, оне су додатни доказ о чудесима које је Христос изводио. Пошто су та чудеса била толико очигледна, нису се могла забашурити, и једини излаз је био да се окарактеришу као враџбине. Оптужбе за подстивцање на отпад од вере су потпуно у складу са оптужбама из Јеванђеља (Лука 23,2-5).

Лукијан (Lucian)

Живео између 120. и 180.године АД, Грчки сатиричар такозваног “сребрног доба” Грчког литерарног стваралаштва, рођен на Еуфрату у северној Сирији, у свом делу “Смрт Перегрине”, пише:
“Хришћани обожавају тог човека до данашњих дана, прослављену личност која је успоставила њихове нове обреде, и због тога био погубљен. Убеђени су од стране њиховог законодавца, да су сви браћа, од момента примања Хришћанства, не признају богове Грчке, и обожавају погубљеног мудраца, и живе по Његовим законима.”


Наведени текст говори о:
  • Христу као човеку кога Хришћани обожавају и прослављају.
  • Христу који је увео нове обреде и због тога био погубљен.
  • Христу који је започео Хришћанство као нову веру, одбацујући Грчке богове.
  • Учењу Христа да су сви људи деца Божја и да треба да љубе једни друге, баш као да су браћа.

Гај Светоније Транквил (Gaius Suetonius Tranquillas)

Живео је између 75. и 160. године АД, био је адвокат, књижевник, главни секретар имератора Хадријана. О Христу говори као о римском побуњенику:
“Због тога што су Јевреји Рима узроковали непрестане немире у време побуне Христове (Chrestus), (Клаудије) их је протерао из града.” И даље опет: “После великог пожара у Риму (у време Неронове владавине), казне су такође извршаване на Хришћанима, секти која је упражњавала нова и ђаволска религијска веровања.”


Наведени текст говори о:
  • Чињеници да је Христово проповедање, страдање и смрт, узроковало немире међу Јеврејима које је сезало чак до Рима.
  • Да је Христова мисија сматрана за вид побуне против устаљеног поретка.
  • Да су Хришћани сматрани за секту која је проповедала нешто ново, што је сматрано за "ђаволско".

Талус (Thallus)

Живео око 52. године АД, историчар, који је написао историју источног Медитерана од Тројанских ратова, до његових дана. Његови текстови су пронађеи само као цитати у делима других писаца. Јулије Африканус, у своме делу из 221. године, спомиње Талусово писање о сунчевој еклипси:
“На цели свет је пала најстрашнија тама; и стене се померише од земљотреса, и многа места у Јудеји а и у другим областима беху сравњена. Ово помрачење, Талус у својој трећој књизи историје, назива: ЕКЛИПСОМ КОЈА СЕ ДЕСИЛА БЕЗ ИКАКВОГ РАЗЛОГА.”


Да ли је ово рефер на еклипсу која се десила у време Христовог погубљења: “A бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола.” (Лука 23, 44-45)? Чудновато је то што је Христово погубљење извршено на Пасху, која је увек у време пуног месеца, када су Сунце и Месец на супротним странама Земље, и када је еклипса немогућа. Не каже ли исто то и Талус у својој књизи, да се десила еклипса без видног разлога?



Из горњих примера се виде и основне карактеристике Хришћанства како је и описано у Светим Јеванђељима. Једино што је остало недоречено је поновни Христов долазак да суди живима и мртвима и успостављање Царства Божијег. Остали делови Јеванђеља су директно или индиректно описани у фрагментима у овим примерима нехришћансих извора о Христу. Више него довољно за све скептике, који се питају да ли је Христос историјска личност, или само мит.




Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net