Никеоцариградски Символ Вере

Jump to: navigation, search

НИКЕОЦАРИГРАДСКИ СИМВОЛ ΒΕΡΕ (грч: Σύμβολο της Νικαίας/Κωνσταντινουπόλεως), дефинисан на Другом васељенском сабору у Цариграду (381), и као такав, остао је непромењен до наших дана. Символ има дванаест чланова, и у њему је укратко формулисана хришћанска вера у Бога као Свету Тројицу, у сотириологију, еклисиологију и есхатологију. Значај овог Символа је велики јер је он општеприхваћен од Цркве, као Символ који су крштавани исповедали у тренутку ступања у Цркву, затим и као литургијски Символ, а читали су га и новохиротонисани Епископи, додуше у нешто проширеном облику.

Црква је овај, Духом одобрени Символ Вере заштитила, анатемишући сваког ко би га самовољно променио. Управо то је урадила латинска јерес, која је поред тога, своју илегалну промену покушала да наметне Цркви. Скоро хиљаду година после, та јерес и даље непокајано инсистира на својим изменама.

Никеоцариградско исповедање вере - Символ Вере

  • Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
  • И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало.
  • Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
  • И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен.
  • И Који је васкрсао у трећи дан по Писму.
  • И Који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;
  • И Који ћe опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царсту неће бити краја.
  • И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз пророке.
  • У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
  • Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова.
  • Чекам васкрсење мртвих.
  • И живот будућег века. Амин.

Промене у односу на Никејски Символ Вере

Никеоцариградски Символ Вере је проширени и језички донекле преформулисани Никејски Символ из 325. године. У постојећи Никејски Символ унете су неке мање допуне:

  • У члану 2 додато је да је Син Божији рођен од Оца "пре свих векова." Овај додатак је против јеретика Маркела Анкирског. Испуштено је "из суштине Оца."
  • У члану 3 додато је да се оваплотио "од Духа Светога и Марије Дјеве".
  • У члану 4 додато је да је распет "у време Понтија Пилата", чиме се потврђује и наглашава историчност Христове личности.
  • У члану 5 додато је да је васкрсао "по Писму".
  • У члану 6 да се вазнео "и седи с десне стране Оца".
  • У члану 7 постоји додатак, опет против Маркела Анкирског "и његовом Царству неће бити краја", пошто је Маркел погрешно учио и да ће будуће Царство Христово имати крај, када буде потпуно завршена Христова мисија.

Догматско дело Другог васељенског сабора је члан 8 који формулише веру Цркве у Бога Духа Светог, Који је Господ, Животворни, Који исходи од Оца као што се Син рађа вечно од Оца, и Који је равночастан Оцу и Сину. Ово је директно уперено против духобораца (пневматомаха) који су учили да Дух Свети није Бог, већ створење. То је било у основи аријанско учење оних полуаријанаца који су прихватили Божанство Сина, али не и Божансто Духа Светога.

Никеоцариградски символ вере остао је све до данас непромењен у Православној Цркви као непоколебиви образац предањске вере. У Римокатолицизму, нарушен је интегритет овог Символа једном интерполацијом или додатком у члану 8 који гласи "и Сина" (лат. filioque), што је један од главних узрока отпада Римске цркве од васељенске Православне Цркве Христове, 1054. године.

Сродне теме


Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net