Оваплоћење

Jump to: navigation, search

ОВАПЛОЋЕЊЕ, (грч. έανθρώπησις - очовечење, усељење Бога у тело човеково), "Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу" (1 Тим 3,16), речи су Св. Павла којима је означено оваплоћење, појам под којим Православље не подразумева просто Теофанију Логоса, већ има стварни смисао. Оваплоћење је велика тајна и учење хришћанске вере које је донео Први васељенски сабор (Никеја, 325), а по коме се Син Божији (Друго лице Свете Тројице) оваплотио од Духа Светога и Дјеве Марије (што значи да је Он сјединио телесно рађање са обитавањем Духа) и постао човек, не преставши да буде Бог. Оваплоћење се састоји у неизрецивом ипостасном сједињењу божанства и човечанства у његовој личности. Дакле, у оваплоћењу су се сусреле и сјединиле две највеће тајне: тајна Бога и тајна човека, одн. оваплоћен у човека, бесконачни Бог је показао да је Он нераздељиво сједињен у човеку и да је то најприроднија потреба људске природе, природе која је нашла свој циљ у спасењу код Бога. "Горка тајна човека први пут је божански савршено заслађена метафизичком сладошћу у личности Богочовека Христа." (Св. Јустин Поповић)

"Узрок оваплоћења Бога је Његово човекољубље, јер је човекољубље специфична ознака божанске природе" (Св. Григорије Ниски), тј. оваплоћење је дело које обнавља свет (темељ обожења), дело љубави Божије према човеку које га поново ставља у првобитну заједницу са својим Творцем, а такође и захтев огреховљене људске природе, захтев у коме се прихвата чињеница да нема спасења без заједнице с Богом.

Православно Предање даје тачно одређење Оваплоћења. Оваплоћење Сина, сједињење у Његовој ипостаси две природе (божанске и човечанске), никако не значи непосредно оваплоћење Свете Тројице, нити увођење четврте ипостаси у три Лица Божанства. Оваплоћење Сина значи оваплоћење Друге Ипостаси Свете Тројице која има божанску природу.

Сродне теме


Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net