Патријарх
ПАТРИЈАРХ (грч: Πατριάρχης), Црквени великодостојник епископског чина, као архијереј има највећу част међу Епископима помесне аутокефалне цркве. Установи титуле Патријарха, а затим и његових права, био је положен темељ шестим и седмим правилом Првог васељенског сабора (325) у Никеји, затим другим и трећим правилом Другог васељенског сабора (381), а затим у време Четвртог васељенског сабора (451) уследила је и формална установа патријархата. Наиме, назив Патријарха добили су они Митрополити (негде се зову и "виши митропи") чије су катедре биле у главним градовима, дијецезама (дијецеза - већа државна па и Црквена административно-управна област). То су били Митрополити: Рима, Александрије, Антиохије, Цариграда и Јерусалима (тзв. Пентархија).
Положај Патријарха у Црквеној јерархији
Док Митрополити имају првенство части само над Епископима једне области, тзв. провинције, Патријарси имају првенство части над целим областима, тзв. дијецезама, дакле и над Митрополитима и свим Епископима. Тако Патријарси имају највише Црквено првенство части (Четврти васељенски сабор, правило 9. и 11), и у својој Патријаршији имају следећа канонска права:
- Да потврђују избор Митрополита и рукополажу исте, ако већ нису у епископском чину (Четврти васељенски сабор, правило 28).
- Право ставропигије, тј. право потчињавања појединих манастира у границама свога патријархата, непосредно под своју надлежност.
- Да одређују на патријаршким саборима степен казне Митрополитима.
Сами Патријарси потпадају под суд сабора. Данас, прво место по части међу источним Патријарсима, припада цариградском Патријарху, да би у VII веку добио титулу "васељенски" и сматра се "првим међу равнима (једнакима)." У XI веку, систем пентархије, пет апостолских престола: Рим, Константинопољ (Цариград), Александрија, Антиохија и Јерусалим, нарушен је отпадом римске Патријаршије од Цркве, а на Истоку су током средњег века настајале нове самосталне (аутокефалне) цркве, код Бугара, Срба, Руса, итд. Диптих (поменик), одн. поредак по части у породици или организму Васељенске цркве, поштује се као древни, освештани поредак, који признају све помесне Православне цркве у савременом свету. Према овом диптиху, има девет аутокефалних цркава са достојанством Патријаршије, и то: Васељенска (Цариградска), Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска.
Патријарх у Српској Православној цркви (СПЦ)
На челу Српске Православне цркве, са достојанством патријаршије, налази се Патријарх српски као њен врховни поглавар. Титула српског Патријарха је: Архиепископ пећки, Митрополит београдскокарловачки и Патријарх српски (чл. 13 Устава СПЦ, тј. УЦ).
Начин избора
Избор Патријарха врши се на заседању Светог архијерејског сабора, проширеном (те се као такав назива и изборни) и активним викарним Епископима, и то најдаље у року од три месеца, од дана када се патријаршки престо упразни. Патријарх се бира између активних епархијских архијереја СПЦ који управљају Епархијом најмање пет година (чл. 42 УЦ). У избору се разликују два одвојена момента:
- Свети архијерејски сабор, на коме мора бити присутно најмање 2/3 чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу (хиротонији) бира тајним гласањем и апсолутном већином тројицу кандидата. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.
- На истом заседању, од ове тројице изабраних кандидата бира се жребом (коцком) Патријарх (чл. 43 УЦ). Имена тројице изабраних кандидата, као и име изабраног патријарха објављује председавајући, најстарији по посвећењу архијереј, који после тога и закључује седницу Светог архијерејског сабора (чл. 51 УЦ).
Акта и записници ο раду овог сабора, тзв. Изборног, чувају се у архиви Светог архијерејског синода, а оверени преписи у архиви Патријаршијског управног одбора (чл. 52 УЦ). Свечано устоличење новоизабраног Патријарха бива на архијерејској Литургији, сутрадан по избору, на начин који прописује Свети архијерејски сабор, и то у Саборном београдском храму, који са тим чином улази у сва права и дужности што му по канонима и Уставу припадају. У СПЦ обичај је да се накнадно врши устоличење и у Пећкој патријаршији.
Новоизабрани Патријарх шаље свим аутокефалним црквама "мирно писмо", којим их обавештава да је изабран за Патријарха и устоличен. Сви му одговарају, и то је акт признања избора за Патријарха од стране аутокефалних Православних цркава.
Права и дужности
Као врховни поглавар СПЦ, поред права и дужности епархијског архијереја у Београдско-карловачкој архиепископији и поред права која му дају канони и црквени прописи, Патријарх има посебна права: части, свештенодејства, репрезентације и управе.
Право части
- Патријарх носи, као нарочито Црквено одличје, белу панакамилавку с крстом (обично од племенитог метала) и панагију свих српских светитеља, даровану од стране државе првом српском Патријарху обновљене Пећке патријаршије, Димитрију, која остаје као наслеђе свих Патријараха.
- Ословљава се са: "Свјатјејши" или "Ваша Светости".
- Обавезно га помињу сви архијереји у целој Српској цркви на архијерејским Литургијама.
- Право давања специјалних црквених одликовања и одличја (чл. 55, тачка 7-10 УЦ).
- Право председовања над Светим архијерејским сабором, Светог архијерејског синода (чп. 56 и 58 УЦ), Патријаршијског савета (чл. 85 УЦ) и Патријаршијског управног одбора (чл. 92 под а УЦ).
Право свештенодејства
Као врховни поглавар Патријарх има извесна права свештенодејства у томе, што началствује при богослужењу и освећује свето миро за целу Српску цркву и посвећује (хиротонише уз садејство потребног броја Епископа, новоизабране епархијске и викарне Епископе, чл. 55 т. 4-5 и 8 УЦ).
Право репрезентације
Патријарх одржава јединство у јерархији Српске цркве и репрезентује (представља) Српску цркву пред осталим аутокефалним црквама и на црквеним, државним и народним свечаностима (чл. 55, т. 1-3 УЦ).
Право управе
Као врховни администратор даје одсуства епархијским архијерејима изван њихових Епархија, поставља декретом службенике, уколико то право не припада нижим властима и управља црквама и мисијским подручјима у иностранству где нема организоване Српске Православне Епархије (чл. 55, т. 6 и т. 11-12 УЦ). Кад је Патријарх привремено спречен да врши своју председничку дужност у Светом архијерејском сабору, одн. Светом архијерејском синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству Митрополит, члан Светог архијерејског сабора, одн. Светог архијерејског синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу, Епископ члан Светог архијерејског сабора, одн. Светог архијерејског синода (чл. 61 УЦ). Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или када се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархијским архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. У том случају председничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши најстарији по производству Митрополит, члан Светог архијерејског синода, а ако Митрополита нема, онда најстарији по посвећењу (хиротонији) Епископ. У овим случајевима не могу се доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке (чл. 62 УЦ) нити пак вршити избор нових архијереја (чл. 105 УЦ).
