Исповест

(Преусмерено са Покајање)
Jump to: navigation, search
Света Тајна Покајања - Исповест
Света Тајна Покајања - Исповест

ИСПОВЕСТ - ПОКАЈАЊЕ (грч: Εξομολόγηση - покајање; Μεταμέλεια - исповест), Света Тајна Исповести (Покајања). Често се назива другим Крштењем. У Светој Тајни Крштења, бањи поновног рођења, човек се чисти од свих греха, али и после Крштења пада у грех и греши. Грехе учињене после Крштења човек исповеда канонски рукоположеном Епископу или презвитеру и од њих добија разрешење, уз могуће одређење духовне казне - епитимије. Света Тајна Покајања представља наш званични чин измирења са Богом у Цркви, кад нас грех одвоји од црквеног живота.

Пошто је покајање пут до поновног заједништва са Богом, онда када је то заједништво нарушено грехом, ο њему се у Црквеном Предању често говори као ο обновљеном Крштењу или као ο поновном васпостављању оног стања живота са Богом које је људима дато у основним Светим Тајнама увођења у хришћански живот. Ова тајна омогућава Хришћанима који су отпали од живота у вери да се покајањем поново обрате. Покајник прво треба да изрази жаљење због учињених греха, да искрено и потпуно исповеди учињене грехе, и да разрешном молитвом Епископа или презвитера прими опроштај од Спаситеља.

Исповест и Покајање су првенствено облик духовног лечења. Јер, у Православној хришћанској антропологији, сам грех је првенствено болест, страдање. Носилац власти да везује и одрешује грехе оних који су падали, датој Светим Апостолима, јесте Црква. Зато византијски богослови нису никад подлегли искушењу да грех сведу на учење ο законском преступу, који треба да буде суђен, кажњен или опроштен. Они су ипак били свесни да је грешник пре свега заробљеник Сатане и да је као такав болесник. Из овог разлога, исповедање греха и епитимија, сачували су карактер ослобађања и лечења грешника, него ли суђења.

Начин приступања и извођења

Овој Светој Тајни се може приступити без икакве претходне припреме. Сваки грешник који се покаје за своје грехе, може се обратити свештенику да га исповеди. Поред таквог приступа, невезаног за било коју другу Свету Тајну, Исповест је неопходна пре приступања Светој Тајни Причести. Црква нас учи да је Исповест неопходна пре примања [[Причест|Светог Причешћа], како би што чишћи приступили Христу Богу. У том случају, Света Тајна Покајања, довршава се Причешћем. Пожељно је да временски размак између Исповести и Причести буде што мањи. Зато се често практикује Исповест непосредно пред почетак Свете Литургије, или на вечерњем претходног дана. Црква се строго држи учења Светог Писма да само Бог може опростити грехе, да Он то чини у Цркви, а да је Исповест, по дефиницији, отворено и јавно признање греха пред Богом и пред читавим људским родом, при чему је свештеник који исповеда само сведок.

Пре приступања Светој Тајни Покајања, верник мора бити решен да напусти грешно стање у коме се налази, јер без тога Свето Причешће биће само нови и тешки грех, како за грешнике који не желе да се поправе, тако и за духовника, који је дозволио да се такав грешник причести. Приликом вршења Свете Тајне Исповести, Епископи и презвитери руководе се правилима Светих Отаца и Номоканоном Патријарха цариградског Јована Постника (582-595). Номоканон је додаван Великом требнику, а штампа се и посебно.

Чин Свете Тајне Покајања врши се пред Спаситељевом иконом. Исповедник другачије испитује духовно лице, другачије просте људе, другачије монахе, другачије светске људе, другачије младе, другачије старце. Ако исповедник нађе за сходно, налаже покајнику одговарајућу епитимију (επιτιμάω - забрањујем), на пример: одлучењем од Причешћа, од заједнице са члановима Цркве, пост, милостиња, молитве, метаније и др. Оне, пак, који су под епитимијом, Црква разрешава посебном молитвом за оне "које је грех оковао", и моли се за њих да могу прићи Господу не чинећи грех.

У византијским евхологионима постоје разне разрешне молитве које су се током векова употребљавале. "На Истоку", каже Алмазов, "увек се подразумевало да је разрешење изражено кроз молитву. Чак и онда када се употребљавала деклараторна формула, опраштање греха се приписивало самом Богу." Од онога који се исповеда тражи се савршено кајање за учињене грехе, а то значи туга, потпуна и искрена исповест, јер свештеник не може да везује или разрешава ако не зна шта има да веже или разреши.

Историјат

Спаситељ је у Својој Цркви установио Свету Тајну Покајања после свог Васкрсења, рекавши својим ученицима: "Којима опростите грехе - опраштају им се; којима задржите - задржани су." (Јн 20,23) Епископ или свештеник, силом Светог Духа разрешава Хришћанина, у овој Светој Тајни, од грехова које је исповедио и за које се искрено каје.

Beћ од IV века имамо сведочанства да је Исповест пре Причешћа обавезна. Ο поступању с грешницима имамо упутства у Јеванђељу (Мт 18,15-18; 3,2,8), Делима апостолским (2,38) и у посланицама (2 Сол 3,6; 1 Кор 5,1-12; 2 Кор 2,6). Покајном дисциплином у Цркви руководио је Епископ, а његове функције у IV веку пренете су на презвитере. Канони који се односе на оне који се кају за своје грехе потичу од Св. Григорија Новокесаријског (240-270), а остале каноне саставили су у IV веку Св. Петар Александријски, Св. Василије Велики, Св. Григорије Ниски, а такође и синоди: анкирски, неокесаријски и никејски. Св. Григорије Неокесаријски помиње поделу на четири класе, у вези с њиховим падом у време Декијевог гоњења, и то на: оне који плачу, који слушају, који су пали и оне који заједно стоје.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net