Први васељенски сабор

Jump to: navigation, search
Први васељенски сабор икона, 16. век
Први васељенски сабор икона, 16. век

ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (грч: Η Α΄ Οικουμενική Σύνοδος; Πρώτη Σύνοδος της Νίκαιας - Први Сабор у Никеји), одржан у Витинији у граду Никеји (данас: Изник - Турска) од 20. маја до 25. августа 325. године. Било је то прво окупљање свеколике Цркве након познатог Апостолског сабора у Јерусалиму. Сабор је сазвао цар Константин Велики (305-337) а повод је била Аријева јерес. У раду Сабора учествовало је око 300 Епископа махом са Истока. Све трошкове око одржавања Сабора сносила је држава. Сваком Епископу је било дозвољено да поведе са собом два свештеника и три ђакона.

Ток сабора

Велика већина Епископа су били са Истока. Међу њима првенство части су држала три Патријарха: Александар Александријски, Евстатије Антиохијски и Макарије Јерусалимски. Поред њих, на Сабору су учествовали и Св. Пафнутије Исповедник, Епископ Тиваиде мисирске (чијом заслугом је одбачен покушај да се наметне целибат свештенству), Св. Никола Мирликијски, Св. Ипатије Гангријски, итд. Папа Силвестар I је послао два свештеника као своје представнике.

Сабор је свечано отворио лично цар Константин својим познатим поздравним говором присутним Епископима, којим их је позвао да уз његову помоћ мирним путем реше сва спорна питања у Цркви. Јевсевије описује импресивну појаву цара на церемонији отварања, одевеног у пурпур, украшен златом и драгим камењем. Био је присутан на Сабору, али није учествовао у гласању.

Аријанска јерес

Почетна тема Сабора била је аријанска јерес. Око 22 Епископа, предвођени Јевсевијем Никомидијским су стали на страну свештеника Арија. Читање Аријевог исповедања вере је произвело општу реакцију Епископа, који су у њему одмах препознали безбожништво. Увидевши неповољан развој догађаја по аријанце, Јевсевије Кесаријски предлаже усвајање крштењског исповедања вере које је кориштено у његовој Епископији у Кесарији палестинској. У том моменту се већина Епоскопа сложила са тим предлогом, али је даљим развојем и током Сабора, ипак усвојено исповедање вере које је познато под називом - Никејски Символ Вере. Своје потписе на коначну одлуку Сабора, су ставили сви симпатизери аријанске јереси сем двојице, чиме су задржали своју епископску част, и тиме створили услове за наставак подривања Цркве и њеног учења. Борба са аријанством је тиме продужена и након Сабора.

Датум празновања Васкрса

Ово питање је било следеће на дневном реду. Током времена, поједине помесне цркве су усвојиле праксу прослављања и празнновања Васкрса на четрнаести дан јеврејског месеца Нисана. На основу библијски познатих временских одредница о дану Христовог страдања и Васкрсења, одлуком Сабора је одређено да се Васкрс увек слави у недељу, после пролетње равнодневнице и пуног месеца, после јеврејске Пасхе. Учесници Сабора су се сложили да Хришћани не треба да славе свој највећи празник заједно са онима који су узроковали патње и страдања Спаситеља, поред чињенице да се Васкрсење и десило у недељу - дан после јеврејске Пасхе.

Документи сабора

Документа Првог васељенског сабора нису у целини сачувана, али ток његовог рада и главне одлуке познате су на основу следећих извора:

Од изворних текстова сачуван је Никејски символ вepe и 20 канона овог Сабора.

На Сабору је усвојен Символ Вepe који је имао осам чланова. То је у ствари Символ Вepe цркве у Кесарији (Палестина) који је у целини усвојен, с тим што је додат веома важан појам - једносуштан (ομοούσιος), када је у питању однос Сина Божјег и Бога Оца. Син је једносуштан Оцу, тј. исте је суштине као и Отац.

Канони и одлуке

Први васељенски сабор је донео до данас 20 важећих канона којима се регулишу унутрашњи Црквени живот и дисциплина. Забрањује се кастрирање (канон I), јер се тиме ниподаштава Божије стварање. Контроверзу око тога је изазвао Ориген. Интересантне су канонске одредбе ο новокрштенима (неофити) који не могу одмах да ступе у клир (канон II), о забрани присуства у свештеничкој кући млађих жена (канон III), о рукополагању Епископа у присуству најмање три друга Епископа и надлежног Митрополита (канон IV), ο саборима Цркве који се одржавају два пута годишње (канон V), ο првенстима части Епископа Александрије, Рима и Антиохије (канон VI), о начину односа према Новатијанима (канон VIII), о почасном месту Јерусалимске цркве (канон VII), ο отпадницима од вере из времена цара Ликинија који сада ступају у Цркву (канони X-XII), ο клирицима који напуштају своје цркве (канон XV-XVI), ο поновном Крштавању павловаца (канон XIX), ο забрани клирицима да дају новац под камату (канон XVII), ο томе да се ђакон не причешћује пре свештеника (канон XVIII), о забрани клечања на недељним Литургијама и у времену од Васкрса до Педесетнице (канон XX).

На сабору је решено и питање Аниохијског раскола у Египту, као и питање датума празновања Васкрса (Пасхе); одлучено је да сви Хришћани празнују Христово Васкрсење у исто време, а осуђени су они који Васкрс празнују у исти дан када и Јудеји своју старозаветну Пасху. Нешто касније тачно је утврђено када се у годишњем кругу празника слави Васкрс као покретни празник: после пролећне равнодневнице, а прве недеље после пуног месеца и после 14. дана јеврејског месеца нисана (март-април).

Никејски орос и анатему на Арија потписала је већина Епископа, чак и они који су се колебали као: Jeвceвиje Никомидијски, Јевсевије Кесаријски, Теогније Никејски... Доследни као Аријеви истомишљеници остали су: Теона Мармарички и Секунд Птолемаидски. Први никејски сабор познат је у историји Цркве као Сабор 318 светих отаца.

Канони Првог васељенског сабора

Канон 1
Ако се ко у болести подвргао хируршком резању од лекара или је од варвара био обезуђен, такав нека остане у клиру. Али ако је ко, при здравоме стању, сам себе обезудио, такав мора престати да и клиру припада, нити треба унапред иједног од таквих примати у клир. Уосталом, као што се јасно види, ово је казано за оне, који намерно овакво дело чине и усуђују се сами себе обезуђивати; а у погледу оних, које су варвари или господари учинили евнусима, а иначе нађе се да су достојни, такове правило допушта да се приме у клир.
(Ап 21,22,23,24; прводр 8)
Канон 2
Пошто се много или по нужди или иначе настојањем људи догодило противу правила Црквенога, тако да неке људе, који су тек од незнабожачког живота прешли ка вери и тек за кратко се време обучавали у вери, одмах су приводили ка духовноме купатилу, и непосредно за крштењем постављали их на Епископство или презвитерство, нашло се за добро одредити да унапред таквог чега сасвим не буде; јер и за обучавање у вери треба времена, а и после крштења треба дуже испитивање. Апостолско је уз то јасно писмо које вели: не новокрштен да се не би надуо и упао у суд и мрежу ђавољу (1 Тим 3,6) А ако се током времена опази код каквога лица какав душевни грех, и то докажу два или три сведока, тада нека то лице престане бити у клиру. Који пак поступи против овога, тај ставља у опасност своје припадање клиру, јер се тим усуђује противити се великоме овоме сабору.
(Ап 61,75,80; 1 вас 9; неокес 9,10; Лаодик 3; Сардик 10; прводр 17; Вас Вел 89; Григ Нис 1,4)
Канон 3
Велики сабор сасвим забрањује да Епископ, презвитер или ђакон, или други ко из клира, држи у кући доведену женскињу, осим ваљда матер, или сестру, или тетку, или такве само особе које су слободне од сваког подозрења.
(Ап 5,26; Трул 5,12,13;7 вас 18,22; Анкир 19; Картаг 3,4,25,38,70; Вас Вел 88)
Канон 4
Епископ треба уопште да постављен буде од свих Епископа, који су у Епархији; а ако је то мучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута, нека се барем тројица на једно место сакупе, а отсутни нека такођер свој глас даду, пристајући кроз грамате, и тада нека се обави рукоположење; утврђење пак свега тога има припадати у свакој Епархији Митрополиту.
(Ап 1; 7 вас 3; Антиох 19,23; Лаод 12; Сардик 6; Цариград 1; Картаг 13,49,50)
Канон 5
У погледу оних који су одлучени, били они из клира или редова световњака, нека важи пресуда дотичних Епископа сваке Епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени из општења Црквеног, или због свађе, или због какве зловоље Епископове. Па да се ово све подвргне потребноме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој Епархији сабори, како би кад се сви Епископи Епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве расправе, и тиме се утврдило да они, који су Епископа увредили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се скупу Епископа не свиди можда изрећи о њима какву блажу пресуду. А сабори ови нека бивају: један пред четрдесетницом, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу принети чисти дар, а други у јесење доба.
(Ап 12,13,16,32,33,34,37; 2 вас 2,6; 4 вас 11,13,19; Трул 17; 7 вас 6; Антиох 6,7,8,11,20; Лаодик 40,41,42; Сардик 9,13; Картаг 11,18,23,29,73,106; Соф 1)
Канон 6
Нека важе стари обичаји, који постоје за Египат, Ливију и Пентапољ, наиме, да александријски Епископ има власт над свима тима областима: јер сходно обичају тако има и римски Епископ. Исто тако и у Антиохији и у другим Епархијама нека се чувају повластице црквама. Свакако пак нека буде познато, да ако ко постане Епископ без приволе Митрополита, велики сабор одређује, да такав не сме остати Епископом. Али ако су сви Епископи били сложни у избору, и избор је био уредан и по Црквеном правилу, а два или три се успротиве због наклоности своје к опорби, у таквом случају нека важи глас већине.
(Ап 34; 1 вас 4; 2 вас 2,3; 3 вас 8; 4 вас 28; Трул 36; Антиох 9,16,19; Картаг 13)
Канон 7
Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се одликује особитом чашћу Епископ, који је у Елији, то нека он и ужива што је скопчано са том чашћу, али уз очување достојанства, које припада Митрополији.
(Ап 34; 2 вас 2; 4 вас 12; Трул 36; Антиох 19)
Канон 8
У погледу оних који себе катарима називају, када прелазе у Саборну и Апостолску Цркву, свети и велики сабор установљава да се на њих имају руке положити и тада могу остати у клиру. Али пре свега морају писмено признати да ће се држати и свему следовати догматима Саборне и Апостолске Цркве, то јест, да ће бити у општењу, како са онима који живе у другом браку, тако и са онима који су за гоњења пали, а у погледу којих је одређено и време за кајање и рок за опроштај, и уопште, да ће следовати у свему догматима Саборне Цркве. Према томе, кад се, било у селима било у градовима, не нађе других рукоположених, осим њих самих, нека тада остану као што и јесу у клиру и у чину своме. Али ако постоји Епископ или презвитер Саборне Цркве, а придође неки између њих, јасно је, да ће Епископ Саборне Цркве, задржати Епископско достојанство, а онај који се код такозваних катара зове Епископ, имаће само презвитерску част, осим случаја, ако Епископ не нађе за добро допустити му, да ужива част Епископског имена. Не усхте ли ово Епископ, нека му тада да место или Хорепископа или презвитера, да се види, да стварно припада клиру, а да нису у једноме граду два Епископа.
(Ап 68; 2 вас 7; Трул 95; 7 вас 14; Анкир 13; неокес 14; Антиох 8, 10; Сардик 6; Картаг 47,57,66,69,99; Вас Вел 1,47,89; Теоф Алекс 12)
Канон 9
Ако су без испитања постављени били за презвитере, или су при истраживању очитовали своје грехе, па се покрај свега тога очитовања нађоше људи, који противу правила на њих руке положише, таквима (који су при оваком стању ствари рукоположени) правило не допушта да остану у клиру; јер Саборна Црква штити оно што је беспрекорно. (1 Тим 3,2)
(Ап 25,61; 1 вас 2,10; Неокес 9, 0; прводр 17; Теоф Алекс 3,5,6; Вас Вел 89)
Канон 10
Од оних, који су пали, ако су неки постављени били, или по незнању, или са знањем дотичних, који су их поставили, ово ипак не слаби ничим Црквено правило, јер кад се то дозна, они бивају свргнути.
(Ап 62; 1 вас 9; Анкир 1,2,3,9,12; Петра Алекс 10; Вас Вел 73; Григ Нис 2)
Канон 11
У погледу оних који су за време Ликинијева самосилништва одступили били без принуде и не стога што су им имања отета била, или што им је опасност претила, или слично, сабор установљује, премда нису достојни човекољубља, ипак да се поступи према њима великодушно. Који се дакле искрено покају, као верни, нека три године проведу слушајући, а седам година нека припадају, али без учествовања у приносу.
(Ап 62; 1 вас 12,13,14; Анкир 4,5,6,7,8,9,21; Лаод 2,19; Картаг 43; Григ Нис 2,11; Вас Вел 73,75,81,84; Петра Алекс 2,3; Гри Нис 2)
Канон 12
Они који позвани благодаћу, показаше прву ревност, те збацише појасеве, али после, као пси се повратише на своју бљувотину, тако да неки и сребро употребише и кроз дарове настојаше да ступе опет у војничку службу, такови, пошто проведу три године у слушању, нека за десет година припадају. Али код свију тих треба испитати расположивост и начин кајања. И према томе они између такових, који са страхом и сузама, устрпљењем и добрим делима показују, и то не спољашњошћу него стварно да се обраћају, такви пошто изврше време у слушању, могу одмах бити примљени у заједницу молитава; при чему Епископу је слободно, да још човекољубивије са њима поступи. Они пак који равнодушно подносе (што су удаљени од заједнице молитава) и који држе да је доста за њихово обраћење што у цркву долазе, такови нека изврше све време (одређено им за кајање).
(Ап 62,83; 1 вас 11,13,14; Трул 102; Анкир 4,5,6,7,8,9,21; Лаод 2,19; Картаг 23; Григ Неок 2,11; Петра Алекс 2,3; Вас Вел 3,73,74,75,81,84; Григ Нис 2,4,5)
Канон 13
У погледу оних, који су при смрти, чуваће се стари и канонички закон, по коме, онај који се са животом растаје, не може бити лишен пошљедњег и најпотребнијег напуства. Али ако се као већ оплакан и удостојен причешћа, поврати опет међу живе, нека се тада такав стави са онима, који могу само општење молитава да имају. Свакако пак, у погледу сваког онога, који је при смрти, а жели да се удостоји евхаристије, Епископ нека му после односног испитања, подели од приноса.
(Ап 52; 1 вас 11,12; Анкир 6,22; неокес 2; Картаг 7; Вас Вел 73; Григ Нис 2,5)
Канон 14
У погледу оглашених, а који су пали били, свети и велики сабор наређује, да они за три године проведу са онима који слушају, а затим нека се моле заједно са оглашенима.
(1 вас 2,11,12,13; Трул 96; неокес 5; Лаодик 19; Вас Вел 20; Тим Алекс 4,6; Кир Алекс 5)
Канон 15
Због многих смутњи и раздора што бивају, нашло се за добро сасвим уништити обичај, који се противу Апостолскога правила у појединим местима укоренио, те установити, да никакав Епископ, ни презвитер, ни ђакон не сме прелазити из једног града у други. А ако после ове наредбе светог и великог сабора, неко предузме тако што, посао тај нека сасвим ништа не вреди и дотични нека опет повраћен буде цркви, за коју је постављен био као Епископ, или презвитер.
(Ап 14,15; 2 вас 4; 4 вас 5,6,10,20; Трул 18; Антиох 3,13,16,21; Сардик 1,2,3,12,16; Картаг 48,54,65,71,90)
Канон 16
Презвитери, или ђакони, или ма који други клирици, који несмотрено, и не имајући пред очима страх Божији и занемарујући Црквено правило, остављају своје цркве, такови не смеју ни под који начин бити примљени у другу цркву, него их треба свакако приморати, да се врате у своје области; успротиве ли се, нека буду ван општења. Ако се пак који Епископ усуди отети једнога, који припада другом Епископу, и у својој га цркви рукоположити, а на то није издао своју приволу онај Епископ од кога је тај клирик побегао, у таквом случају то рукоположење нека не важи.
(Ап 14,15,16; 1 вас 15; 4 вас 5,10,20,23; Трул 17,18,20; Ант 3,21; Сардик 1,2,13,15,16; Картаг 54,80,90)
Канон 17
Пошто многи клирици, занесени лакомошћу и гадном похлепом за добитком, заборавише божанско Писмо, које каже: сребра свога не даде на добит (Пс 14,5), и каматарећи траже постотке свести и велики сабор установљује, да, ако се после ове наредбе, нађе који да узима камате на позајмљено, или другим начином тај посао изводи, или уопште нешто слично измишља ради гадне похлепе за добитком, нека се извргне из клира и нека буде ван пописа свештеничког.
(Ап 44; Трул 10; 7 вас 19; Лаодик 4; Картаг 5,16; Вас Вел 2,14; Григ Неок 3; Григ Нис 6)
Канон 18
Дознао је свети и велики сабор да у неким местима ђакони раздају презвитерима евхаристију, а то је међутим сасвим противно и правилу и обичају, да они који немају власти на жртву приносити, раздају Тело Христово онима, који по праву приносе жртву. Па и то се дознало, да неки ђакони примају евхаристију и пре Епископа. Све ово нека сада престане, и ђакони се имају држати у својим границама, памтећи, да су они слуге Епископима и нижи од презвитера. Нека примају дакле евхаристију по чину после презвитера, било да им је раздаје Епископ или презвитер. Па не смеју ђакони ни седети између презвитера, јер је и то против правила и чина. А који неће и послије ових наредаба да се покори, нека се лиши ђаконства.
(Ап 15,39; 1 вас 15; Трул 7,16; Антиох 5; Лаодик 20)
Канон 19
У погледу павлијаниста, који се послије обратише Саборној Цркви, има важити наредба, да сви они без разлике морају изнова бити крштени. Ако су који од њих пре припадали клиру, а наће се да су беспорочног и беспрекорног владања били, пошто се изнова крсте, нека буду рукоположени од Епископа Саборне Цркве. Ако се пак при испитању докаже, да су недостојни, треба их свргнути. Истим ће се овим начином поступити и са ђаконисама, и уопште са свима који клиру припадају. А споменусмо овдје оне ђаконисе, које су по одећи такове; те пошто оне немају никаквог посвећења, то могу се уопште бројати у световњаке.
(Ап 46,47,49; Трул 95; Картаг 6,126; Вас Вел 1)
Канон 20
Пошто има неких, који преклањају колена у дан Господњи и у дане педесетнице, то, да би у свакој области све једнако било, свети сабор установљује, да се у те дане имају стојећи приносити молитве Богу.
(Ап 66; Трул 66,90; Гангр 18; Лаодик 29; Петра Алекс 15; Вас Вел 91; Теоф Алекс 1)

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net