Проповед

Jump to: navigation, search
Проповед Јована Крститеља у Аду икона XVII век
Проповед Јована Крститеља у Аду
икона XVII век

ПРОПОВЕД (грч: κήρυγμα); назив за посебну врсту негованог говора, са редовном темом ο вери и моралу; говор у тесној вези са богослужењем и по правилу, увек се држи тамо где се врши богослужење или Црквени обред, у храму, кући или на другом месту: приликом крштења, венчања, погреба или каквог другог свештеног чина. Будући таква, проповед мора да садржи и носи дубоку поруку учења ο вери и моралу, без чега говор није проповед. А будући да је временски и просторно уклопљена у обред, проповед се са њим спаја и по другим особинама: она треба да буде молитвена, песмена, произношена уверљиво и несумњиво, озбиљно и достојанствено, непосредно и искрено. Пошто је упућена на главна питања вере, која сежу дубље од човековог знања, она се резултатима знања само служи, а не остаје на њима као на нечему суштинском и претежном, јер то није њен циљ. Њен циљ је усавршавање хришћанског живота до највише мере, до мере раста висине Христове (Еф 4,13).

Проповед делује на чула и путеве сазнања слушаоца, помажући да се отворе за прихватање божанских савета, одговора, помоћи, итд. Зато Црквена проповед уопште није профани говор приземне тематике ο земаљским пролазним стварима овога света. Будући да доприноси утврђивању верних у заједницу Цркве, она непосредно учествује у изградњи Цркве - заједнице Бога, људи, светитеља и Анђела.

Проповедник

Лице које има право и обавезу проповедања речи Божије, једне од дужности у Цркви. У првим генерацијама Хришћана, ову дужност вршила су сва лица мушког пола која су за то имала наклоности. У апостолско време то су били харизматици, тј. људи који су били специјално надарени за језик, пророштво или учитељство. Касније, са ширењем и организацијом Цркве, ова дужност је прешла на јерархијска лица. Апостолска правила (правило 58) признају ово право само Епископима и презвитерима, да би се овим питањем позабавио и Трулски сабор (692) који 19. правилом ово право потврђује Епископу и презвитеру; правило 69. изричито је и јасно у ускраћивању овога права световњацима.

Тиме је укинута институција световних проповедника, и тај задатак је пренешен на II и III степен Црквене јерархије. Кад данас, код нас или у некој другој помесној цркви у Православљу, видимо да проповеда световњак, треба да нам је јасно да он то чини по специјалном благослову надлежног Епископа, а не по основу свога знања; то је редовно богословски образован мирјанин или мирјанин хуманистичког или другог образовања али духовно зрео и стабилан.

Проповедништво

Теоретско-практична наука која се бави проучавањем верске и моралне истине које је Бог објавио преко пророка и преко Господа Исуса Христа; наука која има своја правила и методе, при чему не сме занемарити правила и методе световне реторике, јер се врши људском речју; наука која има сврху да слушаоцима речи Божије помогне да верују у објављене истине и да по том веровању постигну божански живот већ на земљи. Проповедништво је у тесној вези са Светом Литургијом, што га чини различитим од обичног говора, од предавања и беседа друге врсте, па чак и од мисионарских и других говора свештених лица.

Проповедништвом се остварује Божје деловање. Оно је слично деловању Светих Тајни, јер је део оне божанске тајне којом Бог извршава човеково избављење од греха. Проповедништво је од велике важности за ширење Царства Божијег на земљи, тј. Бог је изабрао проповедање као пут којим његова објава долази до сваког људског бића. У том смислу, проповедник је оруђе проповедања. Бог се служи проповедником да људима саопшти своју реч.

Историјат

У историји Хришћанства, постојала су различита мишљења ο проповедништву. Многи теолози претпостављали су проповед Црквеном богослужењу, док су други придавали богослужењу много већи значај, а проповед сматрали као његов саставни део. Правилно схватање односа богослужења и проповедништва је такво у коме богослужење треба да изазове религиозне садржаје у свести човека, а проповед да их разјасни. Проповед и богослужење морају да се узајамно допуњавају у јединственом задатку, чији је циљ усавршавање хришћанског живота до највише мере.

Новозаветна проповед развијала се као део пастирско-педагошке делатности. Сам Господ Исус Христос почео је свој рад пастирско-педагошком службом (Мт 4,22; Мк 1,14). У историји новозаветне проповеди, Исус Христос је први проповедник, и основа Његове поруке јесте истина ο Царству небеском. Све касније проповеди служе развијању ове основне и почетне мисли. Онда следи апостолска проповед, као продужетак Христове проповеди, која је по свом садржају била двојака: мисионарска (упућена незнабошцима) и Црквена (упућена вернима). Мада ο тој узвишеној проповеди нема потпуних писаних сведочанстава (осим фрагмената из Дела апостолских и Посланица), ипак се може закључити да је апостолска проповед, по својој структури и сложености, била доступна схватању различитих друштвених сталежа, и да су је карактерисале дубоко убеђење и непољуљано исповедање вере.

У апостолско време, као допуна апостолске делатности, појавио се тзв. харизматички говор. То је била религиозна проповед сваког Хришћанина (1 Кор 14,26), одржавана на скуповима верних, у екстатичком одушевљењу. Касније, право проповедања пренело се само на оне који су имали говорнички дар. У време апостолских отаца, проповеди нису биле записиване. Тек почетком III века, праксу записивања проповеди увео је Ориген (185-254). Осим тога, појавом религиозно-философских система, настале су и промене у црквеном проповедању које су довеле до стварања новог облика проповедништва. До Оригена, проповед је била богослужбено саопштавање (тзв. аналитичко-морална проповед), а од њега, у проповедништву преовладава дидактички елемент (тзв. оригеновска експликативна омилија).

Нешто касније (од IV века), код Црквених проповедника приметна је тежња ка ораторству, тежња ка индивидуалности проповедника, мада је ораторски таленат ипак остао на тлу традиционалног хришћанског проповедништва. Најпознатији представници проповедништва IV века, златног доба патристичке епохе су: Макарије Велики, Атанасије Велики, Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Јован Златоусти и многи други. Од средине V, а нарочито од VI века, настаје осетно опадање патристичке речитости. Проповедништво се сводило на одбрану хришћанског учења од разних јереси и на обраћење словенских народа у Хришћанство. Старе, класичне форме проповеди, у промењеним приликама и при изграђивању једне нове културе, постале су више манир него природни израз мисли (то је почетак химнолошких и дијалектичких облика проповеди).

Све до краја XI века, проповедништво је било на врло ниском ступњу. Од XII века долази до оживљавања проповедништва, које се развијало под утицајем грчке литературе, а полет проповедништва заустављен је најездом Турака. По ослобођењу, Православни свет је користио проповедништво као облик борбе против протестантске и латинске јереси, тј. против њихове тежње да се прошире на територије и народе који су Православни.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net