Рим

Jump to: navigation, search
Резултат екуменистичке јереси - унијаћење Православних
Резултат екуменистичке јереси - унијаћење Православних

РИМ (грч: Ρώμη); место страдања Светих Апостола Петра и Павла (67); главни град Римског царства све до владавине Св. Константина Великог који седиште Царства преноси (330) у Константинопољ - Цариград; до 1054. године седиште једне од пет древних Епархија Цркве (пентархија), а после, седиште најмасовније јереси која се појавила у историји Хришћанства - римокатолицизма.

Историјат

Град се налази у средишту Апенинског полуострва, на реци Тибар. Основан је од Ромула и Рема (753 пне), и око њега се прво образовала Римска краљевина. После је настала Римска република (510 пне) којом је управљао Сенат, прераставши у Римско царство (27 пне) којим је управљао цар. У то време је био најдоминантнији град света, са становништвом чији број је прелазио милион становника. Са падом моћи Царства, падала је и моћ Рима, све до поделе Царства на Источно и Западно, када га по престижу превазилази Константинопољ.

410. године га освајају Визиготи, а 476. године пада цело Западно римско царство, када град пљачкају германска варварска племена. У то време број становника опада на свега 20ак хиљада, претварајући град у спорадичне људске насеобине усред гомиле градских рушевина. Све до 751. године, Рим је формално био у саставу Византије, када Лонгобарди убијају византијског гувернера стационираног у Равени. Пет година касније (756), Пипин Мали предаје град на управу Епископу Рима, што је уједно и време оснивања Ватикана - папске државе. У таквом стању град остаје све до 1870. године, када га под своју власт преузима Краљевина Италија.

Пад у латинску јерес - римокатолицизам

Упоредо са порастом материјалне моћи Епископа Рима, од почетака управе над градом и оснивања папске државе, расту и апетити за доминацијом над целом Црквом. У складу са тим застрањивањем, расте и број и тежина јеретичких и неправославних учења и праксе у Римској цркви. Кулминација таквог, прогресивно лошег стања је резултовала у отпаду римске цркве од Православља 1054. године, када је и званично прекинуто литургијско јединство Цркве са Римом, које траје све до данашњих дана.

По разлазу са Црквом, вође латинске јереси - папе, организују пљачкашке походе на Исток, под изговором ослобађања Свете земље и Јерусалима од мухамеданаца. Ти походи су познати под називом "крсташки ратови", а резултовали су, поред осталог, и у одношењу многих Светих моштију светитеља из Византије у области под контролом латинских јеретика.

Непрестани су покушаји папизма да разним методама привуче Православне у своју јерес, што је често остваривано и присилним методама. У новије време се јавља покушај унијаћења Православних под окриљем екуменистичке јереси. Као резултат пада појединих Православних у ту јерес, јављају се унутар саме Цркве покрети за "реформу" Литургије, иза које стоје намере приближавања Православног богослужења, јеретичкој миси латина. Заговорници тих промена пропагирају власт сваког Епископа изнад власти Светог архијерејског сабора, што је својеврсно претварање сваког Епископа у папу, са коначним циљем прихватања папе као врховног поглавара - претворимо све Епископе у папе, па ће Православни тако лакше прихватити папу. Покушаји мењања Православља ка приближавању са латинском јереси иду дотле да промотери унијаћења заговарају делимично или чак и потпуно уклањање иконостаса у храмовима.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net