Саборни храм

Jump to: navigation, search
Саборни храм Благовести, Харков, Украјина
Саборни храм Благовести, Харков, Украјина

САБОРНИ ХРАМ, КАТЕДРАЛНИ ХРАМ (грч: καθολικόν, καθεδρικός ναός) храм који се од обичног храма разликује само по томе што је то средишни (често и највећи) храм у граду, а ако је у том граду и седиште Епископа, онда је у њему и епископска катедра (καθέδρα). У свакој Епархији постоји један дејствитељни, тј. активни Архијереј, једна његова катедра. Од катедралног храма, саборни се разликује утолико што је саборни храм главни храм, обично средишни, у једном граду, али у коме није столица Епископова.

Саборни храм има главну, велику цркву, има и манастирски комплекс, док мањих цркава, параклиса и капела може бити и више; у свима њима, у манастиру где је већи број монаха, држе се посведневна богослужења и чита монашко правило, а у саборном храму је саборно или заједничко богослужење недељом и празником, после којег манастирско братство обично има заједнички обед, а трпезарија се обично налази западно од главнога улаза у храм. Трпезарија у време када се у њој не обедује, може служити као учионица - ту се читају житија светих и други текстови аскетске литературе, и као радионица - за резбарење, вез и слично, а и као скрипторијум - ту се писало, илуминисало, заустављало, итд. Тако, вишенаменска била је, нпр. код нас трпезарија Св. Саве у Студеници, која постоји и данас.

У иконографији

Као институција, саборни храмови потичу из времена установљења и ширења Цркве, током периода раног Хришћанства, има пресудну улогу у увођењу становништва у нову веру. У то доба, она је светилиште Бога које треба да импресионира величином, богатством и порукама које се у њему саопштавају. Из тих разлога, ранохришћански саборни храмови најчешће су богато украшене базилике монументалних размера, неретко и до сто метара дужине. Различити типови у основи грађевине често се користе и у архитектури Црквених саборних храмова свих раздобља средњег века. Особеност многих византијских и других Православних саборних храмова јесте и њихова посвета Светој Софији - Божанској Премудрости, чије је поштовање, под утицајем цариградског саборног храма, посебно негован у саборним храмовима осталих великих градова Царства: Солун, Никеја, Ефес, Трапезунт, Охрид, а такође и у Русији: Кијев, Чернигов, Новогород.

Програм фресака у катедралама средњевековне Цркве представља спој символичко-догматских и историјско-наративних тема. Уз уобичајен циклус Великих празника, карактеристичне су и представе Богородице са Христом или Христа Архијереја у полукалоти апсиде, Причешћа Апостола, као и низа старозаветних и литургијских илустрација у олтарском простору (Жртва Аврамова, Гостољубље Аврамово, Сан Јаковљев, Литургија Василија Великог). Живопис саборних храмова по правилу садржи и велики број фигура или попрсја најугледнијих Црквених достојанственика: Светих Отаца, поглавара Патријаршија у Цариграду, Александрији, Антиохији, Јерусалиму, многих Епископа, итд.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net