Атанасије Велики

(Преусмерено са Свети Атанасије Велики)
Jump to: navigation, search
Свети Атанасије Великиикона XIV век
Свети Атанасије Велики
икона XIV век

АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Αθανάσιος ο Μέγας) - свети, александријски Архиепископ, непобедиви бранилац никејског Православног исповедања вере у Свету Тројицу и један од највећих богослова Цркве Христове свих времена, због чега је и назван: "Велики", "отац Православља", "Стуб Цркве", "велика труба Истине", "Неупоредиви борац са прве борбене линије". Рођен је у Александрији у грчкој хришћанској породици. Школовао се у Александријској катихетској школи и у подвижничкој школи египатских монаха, где је за учитеља и духовног оца имао Св. Антонија Великог. Тако је постигао универзално образовање, како оно јелинско енциклопедијско, тако и Црквено богословско, које је сматрао важнијим од првог. Празнује се 2. маја и 18. јануара.

Борба против аријанства

Свети Атанасије се посебно истицао у познавању Светог Писма, а мисли се да га је знао напамет. Као такав, рано је запажен од александријског Епископа Александра, који га је око 318. године узео за свог ђакона, секретара и богословског саветника. У тој улози Атанасије је учествовао на Никејском сабору (325), који је осудио Арија и његово лажно учење, и усвојио, углавном захваљујући залагању Св. Атанасија, израз омоусиос (једносуштни) за Бога Сина у његовом односу према Богу Оцу. После Александрове смрти (328), Атанасије га је наследио на епископској катедри. Тада отпочињу и његова страдања за Православље, али и до тада нечувени богословски подвизи који су се завршили његовом коначном победом. Иако су васељенски поражени на Никејском сабору, аријанци су и после тога наставили борбу против Православља, посебно против израза "омоусиос" који је изражавао саму његову суштину.

За кратко време показало се да је то, у ствари, био рат против Атанасија, јер је сва одбрана Православља пала на његова плећа. У почетку је наилазио на разумевање и подршку Запада, али је касније од свих био остављен. До краја су му били верни само Александрија и египатски монаси. Настојећи да га уклоне са катедре и коначно униште, предвођени Јевсевијем Никомидијским, аријанци су се нарочито служили клеветама против њега, интригама код императора и неправедним саборским суђењима. Тако је Атанасије пет пута ишао у прогонство, које је укупно трајало чак 15 година. Атанасије је веома мудро водио борбу са аријанцима. Са изузетном проницљивошћу и ширином сагледавао је право стање ствари међу Епископима и богословима, па је успевао да запази поборнике Православља и међу онима који формално нису прихватили израз "једносуштни", као и да открије лажно учење код неких својих следбеника, као што су били Аполинарије Лаодикијски и Маркел Анкирски.

Дела

И поред свих својих страдања, Св. Атанасије је био веома плодан писац са урођеним књижевним даром. Почео је да пише врло млад, још пре почетка аријанске кризе. Међу његовим делима на Црквеном плану васељенских размера, поред одбране никејског једносуштија, најпознатије је било одгајање нове никејске струје међу богословима Истока, предвођене великим Кападокијцима, коју је он побудио и подржао на чувеном Сабору исповедника у Александрији (362). Његова дела сачињавају неколико тематских целина: апологетску, догматску, историјско-полемичку, егзегетску и монашко-аскетску. Најзначајнија међу њима су: Реч против Јелина, Ο ваплоћењу, Три слова против аријанаца, Ο Никејском сабору, Томос Антиохијцима, Четири писма Серапиону ο Светом Духу, Посланица Епиктету Епископу коринтском, Живот Светог Антонија, Посланица 39. (Св. Сава је превео и унео у Крмчију), Писмо ο Сабору у Аримину (Риминију) и Селевкији, Апологија против аријанаца, Историја аријанаца, и многа друга. У Мињовој PG његова дела заузимају томове XXV - XXVIII, а постоје и многа друга комплетна и одвојена издања. Са богословљем Атанасија Великог отвара се нова епоха хришћанске богословске мисли, ефикасно крштавање јелинизма и тачно формулисање хришћанског учења ο Богу.

Учење Светог Атанасија

Атанасије је своје учење изложио у борби са јеретичким учењем Арија, који је робовао јелинским појмовима ο Богу. За разлику од овога, Атанасије у свом богословљу полази од Божанског Откривења, које постоји као жива стварност у Цркви. Он говори ο живоме Богу који се потпуно открио ваплоћењем Сина Божијег. Главни Атанасијев допринос је у одбрани божанства Бога Сина и Духа Светога, који су у томе равни Богу Оцу. Они су једносуштни (ομοούσιος) са Оцем. Да би објаснио како је Исус Христос - Бог, а не створење, Атанасије је морао најпре да објасни проблем твари, да говори ο унутарбожанском животу и Божијем односу према свету. Он повлачи разлику између Божије природе и Божије воље. Син се природно рађа од Оца и зато је Он једне природе - једносуштан с њим, а однос Бога према свету, његово јављање "изван" Себе јесте дело слободне воље Божије. Атанасије је јасно раздвојио теологију, која говори ο унутарбожанском животу, и икономију, која говори ο Божијем односу према свету. Осим тога, кориговао је недостатке хришћанских апологета који су то раније покушавали без довољно успеха. Спасење човека и његово природно назначење, по Атанасију, састоји се у његовом обожењу, а то се остварује кроз учешће човека у божанском животу у личности ваплоћеног Бога Логоса, који обожује човека Својим нествореним енергијама. "Бог је постао човек да би човек погао постати Бог", говорио је Атанасије. Атанасије није схваћен и прихваћен од оних богослова који нису успели да се ослободе свога неоплатонистичког и оригеновског наслеђа. Његово учење прихватили су и наставили кападокијски оци.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net