Апостол Лука

(Преусмерено са Свети Лука)
Jump to: navigation, search
Апостол Лука, икона XIV век
Апостол Лука, икона XIV век

ЛУКА (грч. Λουκάς), јеванђелист, писац две новозаветне књиге: Јеванђеља по Луки и Дела апостолска, један од Седамдесеторице. Према Предању, био је родом из Антиохије Сиријске, по занимању лекар, а бавио се сликарством. Био је један од двојице ученика (други је био Клеопа), којима се Васкрсли Христос јавио истог дана васкрсног поподнева, на путу за Емаус (Лк 24). Када се Христос вазнео на небо и Савле постао од Хришћанин Павле, био је његов помоћник и пратилац. Не зна се ко га је превео у Хришћанство, највероватније сам Св. Павле, кога је највише пратио. Григорије Назијанзин пише да је Лука после Павлове смрти напустио Рим, отишао у Ахају, а затим у Беотију, где је умро мученичком смрћу. Св. Николај у Охридском прологу наводи да је Лука проповедао у Италији, Далмацији, Македонији и другим областима. У старости је посетио Либију и горњи Мисир, па се вратио у Грчку. По заповести цара Констанција, сина Константиновог, његове нетрулежне мошти пренете су у Цариград и похрањене у цркви Св. Апостола. Црква га слави 18. октобра.

Нови Завет о Луки

У Новом Завету, Лука се спомиње три пута. У Посланици Колошанима, Св. Павле преноси Колошанима Лукине поздраве: "Поздравља вас Лука, љекар љубљени.." (Кол 4,14) У Посланици Филимону (Флм 1,24), спомиње се као Павлов сарадник у време његовог првог сужањства (61-63. године). Био је са Св. Павлом у Риму и за време Павловог другог сужањства (66-67. године), јер га Апостол спомиње у свом последњем спису, Другој посланици Тимотеју: "Лука је сам код мене" (2 Тим 4,10). Неоспорна је чињеница да његова Дела апостолска посебну пажњу указују догађајима који су у вези са овим градом, иначе споменутим на више места (ДАп 11,19; 20,22,25,26,27; 13,1; 14,26; 15,22,23,30,35; 18;22). Када говори ο седам ђакона и ο њиховим дужностима, Св. Лука само за Николу наводи одакле је родом: "прозелит (преобраћеник) из Антиохије" (ДАп 6,5). У свему овоме пројављује се психолошка склоност код писца Дела апостолских да спомиње само свој завичајни град. Јевсевије Кесаријски такође сведочи да је Лука био пореклом из Антиохије.

Међутим, ма како и колико је могуће установити да је Лука из Антиохије, тешко је тврдити које је народности. Иако је знао јеврејски језик, како се то види из његових списа, он свакако није био Јеврејин, јер на споменутом месту у Посланици Колошанима Св. Павле, испраћајући поздрав Аристарха, Марка, нећака Варнавиног (писца другог Јеванђеља) и Исуса, прозваног Јуста, он их изричито описује изразом "они који су из обрезања" (Кол 4,10-11), и на тај начин раздваја од оних које касније спомиње, тј. од Епафраса, Луке и Димаса (Кол 12,14). И сам Св. Лука не каже за себе да је Јеврејин, када говори за ону њиву у којој је Јуда завршио свој живот: "тако да се та њива прозва њиховим језиком Акелдама, што значи: њива крви." (Дап 1,19) Израз Акелдама је арамејског порекла, па сходно томе, јеврејски језик није био матерњи језик писца Дела апостолских. Из садржине и из два стиха његових двеју књига npoизлази да је њихов писац по пореклу био незнабожац. При свему томе, ипак су неки јеванђелски догађаји тако изложени да подсећају на одлично познавање живота Јевреја у Палестини, њиховог морала и обичаја, географије њихове земље итд. То треба да посведочи Лукино изванредно познавање њему постављених питања, па и под претпоставком да је био прозелит (преобраћеник), тј. први степен за примање у јудејство иноплеменика. Таква претпоставка заснива се на сведочанству блаженог Јеронима. Осим тога, при избору седам ђакона, Св. Лука за ђакона Николу изричито каже да је "прозелит из Антиохије" (Дап 6,5), што значи да обраћа пажњу на преобраћене, управо зато што је и сам био преобраћеник.

Посебно је значајно да је Лука од Троаде увек пратио Апостола Павла по Галатији (Гал 4,13-15). Сасвим је сигурно да му је указивао лекарску помоћ, ако не већ у Галатији (Мала Азија), оно сигурно касније, јер знамо да се Св. Павле жалио на "жалац у телу" (2 Кор 12,7). Лука је остао у Филипима, где га је Св. Павле затекао на свом трећем мисионарском путовању, одакле су заједно кренули у Јерусалим (Дап 20,5; 21,18). Α трећи податак указује (Дап 27,12; 8,16) да се јеванђелист Лука придружио Св. Павлу и на његовом драматичном путовању из Кесарије у Рим на суђење (60-61. године). Његов духовни отац спомиње га као сарадника и верног пратиоца током првог (Кол 4,14; Фил 24) и другог сужањства (2 Тим 4,11).

О Јеванђељу по Луки и Делима апостолским

За време у којем је живео, Лука је имао добро образовање. Јеванђеље је написао, како сам у предговору каже, 15 година после Христовог вазнесења, а упутио га је, као и касније Дела апостолска, "честитом Теофилу". Његова Дела апостолска први су историјски документ ο раном развитку Цркве. И док је Јеванђеље написао по налогу Св. Петра, Дела апостолска је написао по заповести Св. Павла. У догађајима из Христовог живота (Јеванђеље) Лука је био само учесник, одн. очевидац (автопта - αυτόπτης), док је у многим догађајима из Дела апостолских лично учествовао; отуда описујући догађаје, увек употребљава прво лице множине, за разлику од догађаја у којима није учествовао (треће лице множине): упоредити (Лк 16,8): "сиђоше у Троаду", са (Лк 16,10): "одмах гледасмо да изиђемо у Македонију." Погледати и (Лк 20,5; 21,18; 27,12). Такав начин излагања сведочи да се Св. Лука придружио Св. Павлу у граду Троади (Мала Азија), када је први пут боравио у Европи, и при проповедању у Филипима, за време Павловог другог мисионарског путовања. Описујући проповедање у граду Филипима пред скупом жена поред једне реке, Лука вели да су "говорили" женама, што значи да му је било важно да истакне да се група жена међу првима на европском континенту удостојила Христове проповеди (ДАп 16,13).

О образовању и стилу писања

Према Црквеном предању, живописао је три иконе пресвете Богородице (Θεομήτηρ), а тако исто и иконе Св. Петра и Павла. Отуда се Лука сматра оснивачем и покровитељем хришћанског иконописа.

Лука је био веома образован човек. Показивао је изванредан смисао за историјско приказивање догађаја, што најлепше потврђује пролог у његовом Јеванђељу, у коме истиче да је намислио "изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама" и "испитавши тачно све од почетка, по реду писати" (Лк 1,1-3); иначе, у погледу стила ово је најбољи део Новог Завета. За разлику од грчких историчара савременика, Лука се није служио чистим књижевним кини дијалектом, него грчким језиком који се ослања на језик Септуагинте. Уз то, имао је на уму и оног коме је наменио своја књижевно-историјских дела - ученог Теофила, као и прве читаоце међу којима је било такође образованих људи. Префињеност и прецизност у изражавању одају Луку као човека натпросечне духовне вредности. Сем тога, имао је и списатељског дара, чисто књижевних манира. Књижевни стил Св. Луке је лепши од свих пројављених у Новом Завету. Његов језик није класичан, описивање је изузетно лепо и тачно, и одаје човека који је добро познавао реторику, граматику и синтаксу, чија је правила желео да примени. Α да је уз то био лекар, сведочи велики број речи и израза који су чисто медицински, као: "велика грозница" (Лк 4,38), "стаде течење крви њене" (Лк 8,44), "водена болест" (Лк 14,2); само Лука цитира пословицу: "Лекару, излечи се сам" (Лк 4,23).

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net