Свети цар Константин и Сабор у Риминију-Селевкији

Jump to: navigation, search

Садржај



Свети цар Константин и Сабор у Риминију-Селевкији



Свети цар Константин


Причу ћемо почети од добро познатог догађаја када је цар Константин победио војску ривала за власт – Максенција, након указања крсног знака на небу и примљеног упуства "овим побеђуј". Након тог виђења, Св. Константин је наредио да сви његови војници утисну крсни знак на своје штитове, и поставе крсно знамење на све заставе. Малобројнија Константинова војска је однела победу, а сам вођа противничке војске – Максенције, нашао је смрт у таласима Тибра. Тиме је завршена битка за Рим и Италију.
Након те победе, Св. Константин је објавио мир целом свету. 313. године у Милану се сусрећу два преостала владара – Константин и Лициније, и договарају се о даљем савезу. Лициније се жени Константиновом сестром Констанцом, и на истом састанку се доноси и познати Милански Едикт – документ о толеранцији свих вера у царству. Важно је напоменути да тај Едикт није донешен само за Хришћанство, него говори о општој слободи вероисповести: "Треба допустити Хришћанима и свим другим да слободно пригрле ону веру коју би хтели..."
Следећих 70 година, Хришћанство је уживало равноправан положај са другим религијама, да би тек 387. године (74 године после) било проглашено за званичну веру Империје.
Пошто је народ оног времена следио пример својих владара, то је значајан прилив у Хришћанску веру настао тек по очигледном примању Хришћанства од стране самог Св. Константина. Цар је био амбициозан човек који се за Хришћанство везао постепено, почевши од оне визије пре битке са Максценијем 312. године. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принео жртве пред паганским храмом бога Јупитера.
319. године цар је толико одступио од паганства да је те године објавио Едикт о поништавању паганских вера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази све до 323. године, када побеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.
325. године сазива 1. Васељенски Сабор, са циљем да се разреши питање Арија и његове јереси, јер је немир у Цркви, узорковао немир у целом Царству. Као мудар цар, Св. Константин је чекао да види шта ће Црква да одлучи. Сабор је анатемисао Аријеву јерес, и Цар је ту одлуку испоштовао. Зато за његовог живота није ни дошло до већег распламсавања Аријанизма. Тек по његовој смрти, уз подршку новог цара Констанца, Аријанизам напредује.
Заговорници аријанске јереси су се свим силама трудили да опањкају Православне, а поготово им је на мети био највећи стуб Православља оног времена – Свети Атанасије Велики. Интригама су успели да га лажно оптуже за некакве бродове жита који су требали да стигну у Цариград из Александрије, и цар шаље Св. Атанасија у прогонство. Константин Млађи - син цара Константина, изјављује по смрти свог оца да је цар послао Св. Атанасија у прогонство у Галију, како би га спасао од Аријанаца, и да је имао намеру да га врати назад.
На другој страни, Аријанци су свим силама настојали да Арија врате из прогонства, у чему су и успели, и то на следећи начин - када се царева полусестра Константина разболела, и када је Цар дошао да је посети, она је са самртничке постеље затражила да врати Арија из прогонства... Цар је испунио њену последњу жељу.
Дошавши из прогонства, Арије је био позван пред цара да исповеди своју веру. Када су му прочитали Православно исповедање вере, Арије се лупио по грудима рекавши: "У то ја верујем", док је истовремено на грудима испод одела имао своје јеретичко исповедање вере. Цар, помисливши да се Арије покајао, наређује Православним да га приме назад у Цркву. Праћен својим присталицама, Арије победоносно излази из палате и иде према храму где је требао да се одигра чин поновног примања у Цркву... Када је био близу места које је носило назив Константинов Форум, Арије добија напад немира и панике. Истовремено има и потребу да се склони у клозет, и бива упућен ка задњој страни Форума. Одлази тамо где губи свест, уз општу провалу изнутрице кроз анални отвор, тако да су чак и слезена и јетра излетеле напоље уз масивно крварење.
Његова смрт је и дан данас предмет расправа да ли је реч о тровању или Божјем чуду (суду). Оно што је сигурно је да модерна медицина не познаје отров који би у тако кратком времену узроковао тако нагле, драматичне и масивне рекације, уз просипање целокупне утробе кроз анални отвор, које су забележене у случају смрти Арија. Тако Арије није никада примљен назад у Цркву.


* * *
Последњих година пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих Апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цео град. Имао је жељу да буде крштен на реци Јордану, али га је лоше здравље у томе спречило. Непосредно након Васкрса 337. године, крштен је у Никомидији, а умире 22. маја 337. године на сам празник Педесетнице.
Св. Константин се прво разболео, али није пао на самртничку постељу. Прво је осетио слабост. Као покушај отклањања те слабости, обишао је пар јавних сауна у царском граду, али му то није помогло. Онда је отишао у Дрепанум (Хеленополис), на гроб омиљеног светитеља његове мајке - Св. Лукијана. Онде је схватио да му се живот ближи крају, и одлази ка Никомидији, где га дочекују Епископи. Обраћа им се речима у којима каже да је имао жељу да се крсти на Јордану, али да од тога нема ништа и да они то треба да обаве одмах.
Сам говор Св. Константина пред крштење говори да му је то било итекако важно у животу, али да је са разлогом чекао да то буде пред сам крај живота. Рекао је окупљеним Епископима: "Дошло је време које сам дуго прижељкивао, са искреном жељом и молитвама, да коначно могу примити печат спасења. Намеравао сам да то урадим у водама реке Јордан..." Крстио га је Епископ града Никомидије – Јевсевије, који је био заговорник аријанске јереси, али у то време ипак члан Цркве, тако да је у сам чин крштења Св. Константина обављен у окриљу Цркве (све до разрешења неког свештениг лица, Свете Тајне које дотични проводи су важеће колико и било ког другог свештениг лица).
Након крштења, цар је обукао потпуно ново царско одело, које се пресијавало, и сео на припремљени бели кауч, одбивши да се обуче у пурпур. Онда је одржао још један говор захвалности Богу, и прешао на одрађивање свакодневних царских дужности.
Смрт је дошла негде на половини дана, на сам дан Педесетнице, док је седео на каучу. Умро је у седећем положају. Крштење је обављено док је још био довољно јак да учествује у самом чину. Приче да се Св. Константин крстио на самртничкој постељи су неистините и без икаквог основа. Св. Константин уопште није никада ни био на самртничкој постељи, а сам чин крштења је обављен непуних 50 дана пре смрти. Сахрањен је у цркви Светих Апостола коју је сам подигао.



Сабор одржан у градовима Римини и Селевкија


По смрти Св. Константина, про-аријанско настројени цар Констанције сазива 359. године, општи Црквени сабор, и то истовремено на два места, наговорен од стране Петрофила и Нарција, под образоложењем да исток и запад говоре различитим језицима, као и да је тако „јефтиније”.
Рад је отпочео половином године, и трајао је поприлично дуго, јер су више пута слате делегације за Цариград. Сабор се у исто време одржава у два града:
  1. Римини - западни Епископи, њих преко 400.
  2. Селевкија - источни Епископи, њих око 160.


Дешавања у Риминију
Жалећи се на језичке изразе који директно онемогућују аријанску јерес, а који су усвојени на 1. Васељенском Сабору у Никеји, да се нигде не налазе у Светом Писму, аријански Епископи су предлагали да се они избаце из Символа Вере, и уместо њих стави да је Син „у свему сличан” Оцу.
Насупрот томе, Православни Епископи су своју веру презентовали цару у облику писма, потврђујући одлуке 1. Васељенског Сабора у Никеји, где је Аријанизам осуђен у присуству цара Св. Константина. Послали су делегацију са писмом цару, и када су стигли у Цариград, царски чиновници су одбили да их изведу пред цара, под изговором да цар нема времена да их прими.
Аријански Епископи запада су такође послали своју делегацију, и цар је обе те делегације послао у град Нису у Тракији. Тамо је Православна делегација била бедно преварена, и по повратку у Римини суочили су се са неслагањем осталих Православних Епископа, који нису могли да прихвате оно што је већ прихватила њихова делегација.
Преправљени јеретички Символ Вере је дат свим Епископима да га потпишу. Под притиском претњи и намамљивања, неки Православни Епископи су потписали, а они који нису, послати су у прогонство у забите делове Царства.


Дешавања у Селевкији
Цар је послао Лауриција, гувернера провинције да буде тамо свима на услузи. На почетку сабора, неки Епископи још нису били стигли, и неки присутни нису хтели да отпочну Сабор док сви не пристигну, па се око тога створила препирка. Друга врста препирке је избила око тога о чему прво да се расправља - доктринарним питањима, или о појединцима против кјих су изнешене неке оптужбе. Царска писма том Сабору су такође била противречна сама себи, па је у једном писало да треба прво да се расправља о доктринарним стварима, а у другом да се расправља о оптуженима. На крају је ипак превагнуло да се прво расправља о доктринама.
Аријански Епископи су предлагали да се избаци никејска дефиниција Сина, и усвоји њихова, где су наишли на снажан отпор Православних. Након три дана паузе, на поновљеном скупу, Аријанци изјављују да неће наставити Сабор док се не избаце појединци против којих су изнешене оптужбе. Жеља им је испуњена, пошто Православни нису хтели да им дају повод за прекид Сабора, осећајући да је то добра прилика да још једном потуку Аријанце.
У продужетку Сабора, почеле су дискусије, и након што су Аријанци увидели да им ситуација не иде у прилог, издвојили су се и одбили да учествују даље у раду Сабора. Све позиве да се врате назад, одбили су. Време је пролазило и Сабор никако није могао да се настави. Тиме је Сабор заправо био и незванично прекинут – сам се угасио услед бојкота аријанских Епископа.


Заједничко окупљање два дела сабора у Цариграду
Учесници сабора у Селевкији одабрали су десет делегата и послали у Цариград. Тамо су дошли и десеторица делегата из Риминија. Те делегације су стигле код цара Констанција у Цариград почетком јануара идуће године, тј. 360. године. Ово неупућени често погрешно тумаче као некакав „нови сабор” у Цариграду годину дана након сабора у Риминију и Селевкији.
У самом Цариграду, уследио је следећи ток догађаја:
  1. Аријанци су тражили да делегација из Селевкије прихвати дефиницију која је произашла из Риминија.
  2. Када су Православни изјавили да се никада неће одрећи термина „суштина”, Аријанци су под заклетвом изјавили да ни они не мисле да је Син по суштини другачији од Оца, али да им се дефиниција Риминија свиђа, пошто не користи ту реч, па ће коначно доћи до помирења двеју страна.
  3. Цар повучен тим препреденим речима, одобрава формулу Риминија, подстакнут и тиме да је тамо било на окупу више Епископа него у Селевкији.
  4. Цар изјављује да нема грешке ако се каже да је „Син сличан Оцу”, као да нема грешке ни да се каже да је „Син од исте суштине као и Отац”, и закључује да оне термине који не могу бити пронађени у Писму, треба заменити са „синонимом” - „сличан”.
  5. Цар наређује свим присутним Епископима из делегација да прихвате његову одлуку.
  6. Цар проводи цео дан и део ноћи са делегатима све док нису прихватили формулу Риминија.
  7. Аријанци, њих око 50 се окупља у Цариграду и доноси одлуку да термини „суштина” и „ипостас” никада више не смеју да се употребљавају у Цркви.
  8. Збацују многе Православне Епископе са њихових позиција у Цркви и шаљу у прогонство. Међу њима и Св. Кирила Јерусалимског.
  9. Десеторицу својих Епископа, Аријанаца који су одбили да учествују у прогонима Православних, изолују и прете им да ће и њих прогнати ако не потпишу одлуке о прогонствима.
  10. Шаљу свој аријански символ вере у све делове царства, и добијају од цара Едикт по коме из Цркве имају бити избачени сви они који не прихвате ново исповедање њихове јеретичке вере.


* * *
Многе неправилности везане за овај двојни сабор довеле су до тога да никада не добије статус Васељенског Сабора. Одлуке које се често приписују саборима у Риминију и Селевкији (иако је реч о једном сабору) нису донешене на начин на који је то урађено на 1. Васељенском Сабору, пред свим присутним Епископима и путем слободног гласања. Можемо слободно рећи да одлуке из Селевкије није ни било, јер је Сабор тамо прекинут. Коначна одлука и пресуда је донешена од стране цара Констанција, а потписана само од двадесеточлане делегације, а не од свих присутних на Сабору.




Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net