Антоније Велики

(Преусмерено са Св. Антоније Велики)
Jump to: navigation, search
Свети Антоније Велики
Свети Антоније Велики

АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Αντώνιος ο Μέγας) - свети (251-356), познат и под именима Антоније Египатски, Антоније Пустињски; родоначелник хришћанског монаштва и идеал монашког живота и подвижншитва. Биографија Светог Антонија коју је написао Свети Атанасије Велики, увелико је помогла ширењу монаштва у каснијим вековима. Није никада желео да организује или оснује неки манастир, него су они сами спонтано настајали око њега, од монаха које је привлачио, услед свог познатог аскетизма и усамљеничког живота. Црква га слави 17. јануара.

Житије

Рођен је у селу Коми на источној обали реке Нила у средњем Египту, у богатој коптској породици. Васпитаван је као Хришћанин али се није школовао. У 18. години живота, после смрти родитеља, Антоније је поделио своје имање сиромасима, и након што је збринуо своју неудату сестру, сам оде у пустињу да се подвизава, поставши ученик једног локалног хермита. Циљ му је био да у потпуности оствари Јеванђеље Христово у своме животу, испуњавајући његове заповести и борећи се против нечастивог. Најпре је провео 15 година у своме крају, онда се сели у Писпир, на левој обали Нила у средњем Египту, где је провео 20 година и организовао заједницу монаха пустињака у облику лавре. Треће, последње место његовог боравка била је још строжа пустиња на обали Црвеног мора. Тамо је основао нови манастир на истом месту где се данас налази манастир под његовим именом, који није у поседу Цркве.

Према Св. Атанасију, ђаво је нападао Светог Антонија доносећи му досаду, лењост и разна женска привиђења, које је он одбио снагом молитве. После тих напада, затворио се у келију, ослањајући се на локалне сељане да му доносе храну. Разгневљен његовим аскетизмом и снагом служења Богу, ђаво га је немилосрдно претукао и оставио у бесвесном стању. Сељани, пронашавши га у таквом стању, пренесоше га у храм, где се Антоније опоравио, и након тога поново вратио у пустињу, још даље, према планини на обали реке Нил, у Писпир. Ђаво му ни тамо није давао мира, али га је овај пут нападао са привиђењима дивљих звери, вукова, лавова, змија и шкорпија. На њих се Светитељ само смејао говорећи: "Када бисте имали власт надамном, један би био довољан да ме победи." Имао је обичај да припреми хлеба довољно за шест месеци, затвори се у своју келију у коју никога није пуштао. Сви који су долазили по савет, стајали су напољу слушајући шта има да им каже. Једног дана се појавио напољу уз помоћ сељана који су му помогли да провали врата келије. Уместо пропалог и душевно поремећеног човека, што су многи очекивали након толико дуге самоће и лоше исхране, појавио се Свети Антоније, потпуно здрав, оштроуман, зрачећи духовност око себе. Антоније је два пута у току живота долазио у Александрију; 311. године, у жељи да пострада за Христа и 338. године да се бори против аријанства и подржи Св. Атанасија Великог. Тај покушај је пропао, иако је ушао у расправу са гувернером, након што му је овај наредио да се више не појављује у граду.

После одлази још дубље у пустињу, на три дана хода, све док није наишао на извор воде, окружен палмама. Одлучује да се ту настани. На том месту се данас налази манастир посвећен њему. Ту је установио правило живота "молитва и рад", лично се бринувши о врту који је сам оформио. Непрестано су ка њему долазили људи у потрази за саветима. Те поуке су касније обједињене у збирку под називом "Казивања пустињских отаца". Повремено је одлазио у манастир на рубу пустиње, поред Нила, у посету браћи монасима тамо, враћајући се у манастир дубоко у пустињи. Глас о Светом Антонију је допро чак до цара Константина Великог. Цар шаље писмо хвале Антонију са жељама да се моли за њега. Док су ученици били радосни због тог писма, Св. Антоније му није придавао никакву важност. Тек након убеђивања ученика да је цар благонаклон Цркви, седа и пише писмо цару у коме га благосиља и моли се за мир и сигурност царевине и Цркве.

Када је осетио да му се ближи крај живота, рекао је ученицима да штап предају Св. Макарију, један огртач од овчије коже Св. Атанасију, а други Св. Серапиону (касније Епископу Тмуиса), његовом ученику. Потом је легао на земљу и предао свој дух. Упокојио се у 105. години живота. Мошти су првобитно сахрањене на врху планине где је одабрао да живи, а 361. године су пренешене у Александрију. Пред најездом Сарацена, пренешене су у Цариград, а у XI веку у Француску.

Дела

Свети Антоније није писао, али је ипак оставио за собом драгоцена писма и изреке посредством својих ученика (Антонијана) с којима је разговарао или им диктирао, а они записивали. Седам посланица упутио је разним манастирима у Египту које постоје само у преводу на латински језик (PG 40,977-1000), уз један фрагмент писма на грчком (PG 40,979). Он је аутор Писма Авви Теодору (PG 40,1065) и Писма монасима у Тиваиди (VEPES 40,33-37) која су објављена на грчком језику. Изреке се налазе у (PG 65,76-88). Постоји и корпус на арапском језику Св. Антонија у који је укључено 20 беседа синовима-монасима, 20 писама; правила и упутства, поуке и беседе ο покајању - преводи свега тога на латински језик налазе се у (PG 40,963-1100). Радоје Арсовић превео је на српски језик понешто из свих Антонијевих дела по слободном избору и објавио у Битољу 1933. године под насловом Читање из Светог Антонија.

Из Охридског пролога

Преподобни Антоније Велики. Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења Цркве, а други пут на позив Светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био Свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - "Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?" Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net