Апостол Варнава
ΒΑΡΗΑΒΑ (грч: Βαρνάβας) - Апостол, један од Седамдесеторице, један од првих Хришћана, ученика Апостола; био је левит по имену Јосиф, родом са Кипра. Предање за њега каже да је искрено одушевљен Јеванђељем Христовим продао своје имање и донео новац пред Апостоле (Дап 4,36-37). У (ДАп 14,14) листан је испред Св. Павла: "Варнава и Павле", уместо уобичајеног поретка имена, и обојица су ту названи απόστολοι - Апостоли. Црква га слави 11. јуна, заједно са Св. Апостолом Вартоломејом.
Варнава у Новом Завету
Свети Апостол Варнава је био један од првих пророка и учитеља цркве у Антиохији (ДАп 13,1). Св. Лука о њему говори као о човеку који је "благ и пун Духа Светога и вјере" (ДАп 11,24). Јеванђелиста Марко је био његов нећак (Кол 4,10). Када је Св. Павле дошао у Јерусалим, Варнава је уврштен међу Апостоле (ДАп 9,26). У време боравка у Антиохији (Дап 11-12), заједно са Св. Павлом, изабран је од Духа Светога за остварење промисла Божијег ο ширењу Цркве Христове међу незнабошцима (ДАп 13,2). Рад на ширењу Јеванђења у Антиохији је био толико захтеван, да је отишао до Тарса у потрази за Св. Павлом, тражећи од њега помоћ. Заједно су се вратили у Антиохију, где су остали целу годину дана (ДАп 11,25-26). Након тога, одлазе и Јерусалим (44), са прилозима које је црква у Антиохији сакупила за сиромашније чланове цркве у Јерусалиму (ДАп 11,28-30). Убрзо по њиховом повратку, заједно са Марком бива одређен да проповеда у Малој Азији, и у склопу тог задатка посетили су и Кипар, као и неке од већих градова у Памфилији, Писидији и Ликији (ДАп 13,14). Гледајући чудеса која су чинили, у Листри их прогласише за богове, назвавши Св. Павла - Хермесом, а Св. Варнаву - Зевсом (ДАп 14,12). Учествовао је и на Апостолском сабору у Јерусалиму. Према (Гал 2,9-10), Св. Павле и Св. Варнава се договорише са Јаковом, Петром (Кифом) и Јованом, да њих двојица проповедају незнабошцима, не заборављајући при томе сиромашне у Јерусалиму. Након тог договора, враћају се у Антиохију.
По повратку у Антиохију, проводе неко време тамо (ДАп 15,35), а онда га Св. Павле жели повести на друго мисионарско путовање (ДАп 15,36). Варнава жели да поведу и Марка, али Павле се противи томе, јер их је оставио на претходном путоваању (ДАп 15,37-38). Несугласице су решене тако што су отишли различитим путевима. Св. Павле је са собом повео Силу, и путовао је кроз Сирију и Силикију, док је Варнава повео свог нећака Марка и отишао на Кипар (ДАп 15,36-41). Ту се прекида даље спомињање Варнаве у Делима Апостолским. Постоје још неке мање напомене у (Гал 2,13) и (1 Кор 9,6).
Остатак живота
Неки Јевреји дошавши у Сирију и Саламис, и видевши какав успех је Варнава имао у проповедању Јеванђеља, и нашавши га како се расправља у синагоги, ухватише га и одвукоше напоље. Након тешког и нехуманог мучења, каменоваше га до смрти. Његов сапутник Марко, који је био присутан, тајно сахрани његово тело у пећини близу западних врата града Саламине са рукописом Јеванђеља по Матеју на грудима, његов властити препис, где је и остало све до 5. века. Након изградње манастира посвећеног њему, 488. године, у Саламису на Кипру, мошти су пренешене у манастир, где се налазе до данас. Кипар га слави као свог светитеља заштитника.
Из Охридског пролога
Свети Апостол Варнава, један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу Апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора Апостол се јави Архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање Апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви Патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после (јављања) Варнаве, би установљено да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.
