Григорије Богослов

(Преусмерено са Св. Григорије Богослов)
Jump to: navigation, search
Григорије Богослов икона XV век, Андреј Рубљов
Григорије Богослов
икона XV век, Андреј Рубљов

ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ (грч: Γρηγόριος ο Θεολόγος) - свети; (око 330 - око 390), образовани аскета, презвитер и Епископ, најпре у Сасими (Кападокија), а затим у Цариграду. Надимак Богослов (Θεολόγος) прибавиле су му његове проповеди ο Богу Слову, а надимак - Назијанзин (Ναζιανζηνός), како се често назива у теолошкој литератури, добио је по граду Назијанзу, где је рођен и где је његов отац (такође Григорије) био Епископ. Црква га прославља 25. јануара, а и као једног од Св. Три Јерарха - 30. јануара.

Житије

Григорије Богослов рођен је у селу Аријанзу, у близини града Назијанза (данас су на месту тога града само развалине), у југозападном делу Кападокије (област у источном делу Мале Азије), од оца Григорија (од незнабошца се обратио и утврдио у Хришћанству, достигавши чин Епископа у Назијанзу) и мајке Ноне, Хришћанке (1 Кор 7,14), која је највише заслужна што је Григорије однегован у побожном духу. Родитељи Григорија Богослова имали су још двоје побожне деце: млађег сина Кесарија (прибројан списку светитеља) и побожну кћер Горгонију. Пошто је млади Григорије превазилазио у свему своје вршњаке и пошто никад није губио време на бесмислице, родитељи су га дали на школовање, које је он са изванредним успехом завршио. Потом је желео да овлада философијом, па је због тога отпутовао у Кесарију кападокијску, где се упознао са Св. Василијем Великим, а пошто је његова жеља била и беседништво, отпутовао је у Кесарију палестинску, где му је учитељ био чувени реторичар Теспезије. После тога, школовање је наставио у Атини, заједно са Василијем Великим и Јулијем (будућим царем и отпадником од Хришћанства), где се веома спријатељио с Василијем. Њихово пријатељство трајало је целог живота. По завршетку школовања, Василије је отпутовао у Египат, а Григорије у Назијанз, где је из очевих руку примио свето Крштење. Тада је имао нешто више од 30 година. Због указане потребе, отац Григорије рукоположио је сина Григорија у чин презвитера, а имао је намеру да га припрема и за чин Епископа. Но, Григорије је избегавао тај чин, јер је жудео за монашким молитвеним тиховањем. Због тога се Григорије, заједно с Василијем (један другом били су узор врлина), повукао у самоћу Василијевог манастира у Понту, где су ревносно упражњавали аскетски начин живота и изучавали Оригенове списе. Али, Василија су поставили на упражњени архиепископски престо у Кесарији (370), одакле је он писао Григорију и молио га да прими епископски престо у Сасиму (36km од Назијанза), јер нико као Григорије није био способан да у Сасиму утврди хришћанску веру. По сили неопходности, Григорије је постао Епископ града Сасима, али тијански Митрополит, Антим, који је Сасим присвојио својој Епархији, није допустио Григорију да дође у овај град, па је Григорије (као Епископ града Сасима) преузео бригу ο сиротиштима и болницама, које је оснивао Василије Велики. После смрти Василија Великог (379), Григорије је дошао у Цариград, по позиву цара Теодосија Великог, да утврди веру у том граду, јер је већи део града био наклоњен јересима. Чак је и председавао на Другом васељенском сабору (Цариград, 381), а онда је због сумње Сабора у каноничност његовог епископског престола, напустио Сабор и отишао у родно место, где је живео у безмолвију и проучавањима до краја живота. Упокојио се 389. године и сахрањен је у Назијанзу. После много година, његове мошти пренете су у Цариград.

Дела

Григорије Богослов ценио је проповедништво изнад свих земаљских блага. Од њега је остало 45 проповеди, које се своде на то да се Хришћанство не јавља као апстрактна догма, него као учење ο животу, тј. као сам живот у светлости и духовном јединству са Христом. Поред проповеди, од њега је остало 200 писама и 500 песама, као и други разноврсни списи: Велики катихизис (говори ο првобитном стању човека); Ο девичанству (говори ο девичанском животу који је изнад брачног) и Ο блаженствима (спис који обрађује моралне идеје).

Из Охридског пролога

Свети Григорије Богослов, Архиепископ цариградски. Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке Хришћанке. Пре Крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ Цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за Епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо Архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божије), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечије душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за Архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло Цркве Православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net