Спасење

Jump to: navigation, search

СПАСЕЊЕ (грч: σωτηρία - спасење, ослобођење, исцељење), дело којим Бог Отац, преко свога Сина, поново успоставља помирење човека и света са собом (у религиозном смислу, помирење с Богом означава човеков повратак ка Божијој наклоности), тј. дело којим Бог Отац поново ставља човека у стање личне заједнице са собом; главни учинак Оваплоћења, смрти и Васкрсења Сина Божијег, Господа Исуса Христа: "Бог је дао живот вјечни; и овај живот је у Сину његовом." (1 Јн 5,11; Јн 17,3); смисао и циљ Христовог боравка у човечанском свету; циљ хришћанског живота.

План спасења

Зачетник плана ο спасењу није Син Божији, него Бог Отац, а тај је план испуњен у Сину Божијем, Исусу Христу (Исус значи Спаситељ). Та Очева воља је неупоредива и неизрецива: "Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје" (Еф 1,5), јер показује историјску, космолошку и корпоративну димензију хришћанског спасења. Она је историјска, јер обухвата све фазе људске историје; космолошка, јер сав створени космос доводи у везу с људским спасењем (космос тежи према Христу, кога је Отац учинио главом и циљем, чиме се показује Христова узвишена улога у историји људског спасења); корпоративна, јер је Христос одређен да све измири с Богом у једном Телу, тј. спасење се остварује унутар човекове природе, заједно с Христом (никада се довољно не може нагласити ова корпоративна димензија плана ο спасењу).

Спасење је знак присности Бога (Рм 5,8), који није дозволио да грех победи Његову милост (оци Цркве пишу да би се Оваплоћење Сина Божјег десило и да човек није пао у грех). "Бог се јави у тијелу" (1 Тим 3,16), тј. у Оваплоћеном Богу Логосу људима су дате све божанске силе које су им потребне за живот вечни (претварајући божанске силе у своју природу, људи се путем вере и осталих хришћанских врлина спасавају од смрти и постижу божанско савршенство).

Историјат

Историја спасења дели се у три велика раздобља: од Адама до Мојсија (раздобље безакоња; "Јер гријех бјеше на свијету до закона, али се гријех не рачуна када нема закона", Рм 5,13); од Мојсија до Христа (период владавине закона, када се на грех гледало као на преступ закона) и од Христа до парусије (раздобље које је почело са Исусом Христом, који је "завршетак Закона за оправдање сваком који вјерује", Рм 10,4). У овом раздобљу однос Бога Оца према спасењу човека изражава се односом Бога Оца према Сину Христу. Бог Отац послао је свога Сина "да искупи оне који су под Законом" (Гал 4,4), а то послање је доказ Очеве велике љубави према људима (Рм 5,8). Искупљено човечанство у Христу јесте препорођена и обожена природа, нова твар, а заједно са обожењем и променом човека, одвија се и преображај творевине.

Спасење (овај термин је узак да би обухватио цео садржај дела икономије) није само стање обновљења или пак искупљења, него и улазак самога Бога у човеков живот. То је сјај Божије пуноће у човековом животу: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос." (Гал 2,20), јер човечанство у целини узраста у Богочовека Христа.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net