Стари Завет

Jump to: navigation, search
Мојсијев закон - Тора
Мојсијев закон - Тора

СТАРИ ЗАВЕТ, период припреме за долазак у свет Господа Исуса Христа, као и корпус канонских књига, које сачињавају први и већи део Библије, Светог Писма.

Израз "Стари Завет" је, у ствари, хришћански термин, и води порекло од његове употребе код Св. Павла: "Јер до дана данашњега то исто иткривало у читању Старога Завета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида" (1 Кор 3,14). Управо у истој глави Апостол напомиње да смо Христом оспособљени да будемо "служитељи Новога Завета, не слова него Духа" (1 Кор 3,6). У ствари, сам оснивач Цркве, Исус Христос, установљујући евхаристију, појаснио је: "Ова је чаша Нови Завет у крви мојој." (Лк 22,20) Поново, Апостол у Посланици Јеврејима истиче да је Христос "посредник Новога Завета." (Јев 9,15) Јеврејски израз за "завет" је b'rith, који Септуагинта преводи на грчки са διαθήκη, у значењу: савез, завет, и означава савез учињен, направљен, склопљен између Бога и човека, Израиља, који је имао за сврху да припреми долазак Mecиje, оснивача Цркве, Новога Завета.

Називи

У Јудејству

За назив самих књига Старог Завета имамо првенствено два термина: hasefarim - књиге (LXX: αϊ βιβλίαι) и hathora - закон (Петокњижје, LXX: νόμος), па сходно овоме имамо. sefer b'rith (Књига Завета) (Изл 24,7) и sefer Thora (Књига Торе). Мојсије је назвао своје књиге hab 'rith sefer (Књига Завета) из разлога што је Бог направио Завет између себе и израиљског народа, који се обавезао да прима само Јахвеа за свога Бога и да слуша и испуњава његове заповести. Овај израз преведен је на грчки са διαθήκη.

У Хришћанству

Угледајући се на Христа (Лк 22,20), и његови ученици су почели исто тако да називају књиге које су садржавале божанско откривење, што би одговарало јеврејској подели свештених списа на: Тору, Пророке и Списе (Thora, nevi'im, k'thivim). Овај последњи назив био је у најчешћој употреби код древних Израиљаца.

Међутим, да би се направила разлика између књига Старог и књига Hoвог Завета, већ у раној Цркви сусрећемо називе: ή παλαιά διαλθήκη παλαιά βιβλία, βιβλία της παλαιάς διαθήκης, док су, сходно овоме, књиге Новог Завета назване: βιβλία κλίνης διαθήκης. Код раних црквених писаца налазимо и ове термине: θεται γλαφαι или αγία βιβλία, свете књиге, назване тако јер су написане по надахнућу Светог Духа.

Канон Старог Завета

Од XIII века пре Христа кад је живео Мојсије па до IV века када је живео Пророк Јоил, написане су све књиге, али нису све одмах ушле у збирку канонских књига. Када је, почев од средине IV века пре Христа настао превод Септуагинте, и када је последња књига јеврејског канона и на јеврејском језику била преведена на грчки језик, александријски Jeвpejи су сачинили збирку додавши им и књиге новијег датума. Палестински Јевреји су, напротив, сматрали да богонадахнутост писаца свештених књига престаје после писања последње пророчке књиге, Малахијине. Питање да ли је Јездра дао последњу реч броју канонских књига, расправљао је сабор јеврејских учењака у Јамнији 95. године после Христа.

Број књига Старог Завета према Јосифу Флавију је 22, или 24 књиге (2 Јез 14,44-46) јеврејске Библије палестинског јудејства. Овај конвенционални укупни број постигнут је рачунањем 1 и 2 Самуилове и 1 и 2 ο царевима као две књиге, 12 малих пророка као једне књиге, Јездра-Немија и 1 и 2 дневника као по једна књига (свега две) и додавањем Књиге ο Рути и Плача Јеремијиног Књизи ο судијама, одн. Књизи пророка Јеремије. За палестинске Јевреје чврсто су биле одређене границе канона (канон је хришћански израз, и није коришћен у јудејству); повлачили су оштру разлику разграничења између књига које су "прљале руке", тј. које су биле свештене, и других верских поучних и морално корисних списа. Јеврејске заједнице ван Палестине имале су еластичнији приступ, и док су поштовале јединствен положај Петокњижја, на позније књиге су гледале знатно слободније.

Подела књига

У јеврејској Библији књиге се деле на три дела. Први део се назива Закон (Thora), или Пентатеух (грч. πεντάτευχος пет свитака) или Петокњижје, и садржи пет књига Мојсијевих: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони. Други део се назива Пророци (nevi 'ini) и дели се на: а) раније пророке (nevi'im rišonim), што су у ствари историјске књиге: Исус Навин, Судије, 1 и 2 Самуилова, 1 и 2 о царевима; б) познији пророци (nevi 'im aharonim), што су у ствари, у правом смислу пророчке књиге, а које се, опет, деле на: 1) велики пророци (nevi 'im gedolim), њих четири на броју: Исаиja, Јеремија, Језекиљ и Данило, и 2) мали пророци (nevi 'im ketavim), њих 12 на броју: Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија. Трећи део се зове Списи (khethuvim), и садржи оне књиге којих нема у претходна два дела, углавном поучне књиге, и то: Псалми, Приче Соломонове, Јов, Песма над песмама, Књига ο Рути, Плач Јеремијин, Проповедник, Књига ο Јестири, Данило, Јездра, Немија и 7 и 2 дневника. Код нас се у библијским приручницима ове књиге Старог Завета деле на: законске, историјске, поучне и пророчке. Законске књиге су: пет књига Мојсијевих; историјске: Исуса Навина, Књига ο судијама, Књига ο Рути, 1 и 2 Самуилова, 1 и 2 ο царевима (у Септуагинти и у црквеносл. Библији 1-2 Самуилова и 1-2 ο царевима рачунају се као 1-4 ο царевима), 1 и 2 дневника, Јездра и Немија, и Књига ο Јестири. Поучне књиге су: Јов, Псалми, Приче Соломонове, Песма над песмама, Проповедник. Пророчке књиге су Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило и 12 малих пророка. Овим набрајањем означили смо истовремено и редослед књига у хришћанском канону.

Библијска наука

Саму библијску науку, која се уобичајено назива Општим уводом у Свето Писмо, можемо поделити на: историју канона, историју текста, историју превода, док се у Православном свету отвара и значајно поље тзв. типологија (учење ο прасликама у Старом Завету), као и историја егзегезе. Посебни увод обухвата понаособ ο свакој књизи питања као што су: назив књиге, писац, време и место настанка, садржина, сврха писања, интегритет списа, црквена традиција ο спису и њен догматско-морални значај у историји спасења.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net