Цариград

Jump to: navigation, search
Зидине Цариграда данас, поглед са Босфора
Зидине Цариграда данас, поглед са Босфора

ЦАРИГРАД - КОНСТАНТИНОПОЉ (грч: Κωνσταντινούπολις), царски град, тј. главни град Римског Царства (330–395), а након поделе, главни град Византије, тј. Источног Римског Царства (395–1453). Стратешки постављен на једној обали Босфора, на месту где се сусрећу Европа и Азија, вековима је био главни град хришћанског царства и достојан наследник древне Јеладе и Рима. Кроз цео средњи век, Цариград је био највећи и најраскошнији европски град, познат и под називом Владарски град (грч: Βασιλεύουσα Πόλις). Поред тог назива, кориштени су и следећи називи: Визант (грч: Βυζάντιον), Нови Рим (грч: Νέα Ῥώμη).

Поред свог гео-политичког значаја, Цариград је био и кључно средиште Хришћанства. У њему су одржана три васељенска сабора: други, пети и шести. Цариградска Епархија је била једна од пет столица древне Цркве - пентархија.

Оснивање и пораст значаја

Цариград је свој развој отпочео када је Константин Велики већ постојећи град Визант, основан у VII веку пре Христа, прогласио за главни град царства. Постављен на једном од главних копнених путева између Европе и Азије, као и на морском пролазу из Црног Мора у Средоземно Море, град је имао све предуслове за одигравање тако велике и важне улоге у историји човечанства. Грађен је шест година, и посвећен 11. маја 330. године. Подељен је у 14 области и украшен да буде достојан назива царског града. Теодосије I (грч: Θεοδόσιος Α' ) гради цркву посвећену Св. Јовану Крститељу, и смешта у њу главу Светог Јована. Важност и значај града се постепено повећавала. Након пораза у сукобу са Визиготима (378), град добија утврђене зидине. Теодосије II (грч: Θεοδόσιος Β' ) гради 18 метара високе троструке зидове које остају непробојни све до појаве барута. Након што су Варвари прегазили Западно Римско Царство и претворили га у безначајну земљу, Цариград постаје највећи град не само царевине, него и целог света. Цареви више нису имали разлога да непрестано путују између две царске палате, и два важна града.

Период владавине Јустинијана I

Црква Свете Софије
Црква Свете Софије

Цар Јустинијан I (527–565) (грч: Ιουστινιανός Α' ), иначе познат по својим ратним успесима, враћа у Цариград део опљачканих драгоцености из Соломоновог храма у Јерусалиму (534), које су у Картагину из Рима однели Вандали (455). Драгоцености су биле похрањене у цркви Св. Полиевкта, пре него што су враћене у Јерусалим, у цркву Васкрсења Господњег. То је уједно било и време сукоба Православних са Монофизитима, што је претило да се превори у озбиљан проблем. Пожар који су изазвали Монофизити, уништио је прву цркву Свете Софије (Свете Премудрости), главну градску цркву. Јустинијан I издаје налог да се сагради нова и неупоредиво лепша и већа црква Свете Софије, на северној страни царске палате. Резултат је била монументлна грађевина Цркве, за чију куполу се говорило да је сам Бог држи, и која је била директно повезана са палатом, тако да је царска породица могла да присуствује богослужењима а да не излази на градске улице. Посвећење је било 26. децембра 537. године, у присуству самог цара, који је узвикнуо: "О, Соломоне, превазишао сам те!". Цркву Свете Софије (грч: Αγία Σοφία) опслуживало је 600 људи, од тога 80 свештеника, а цара је изградња коштала 9 тона злата.

После тога, цар је издао наредбу да се поруши и поново сагради црква Светих Апостола, коју је оригинално саградио Константин Велики. Нова црква је имала облик равнокраког крста са пет купола, и украшена је прелепим мозаицима. Та црква је уједно служила и као место вечног покоја царева, од Константина Великог, све до једанаестог века.

У време владавине Јустинијана I, градско становништво је достигло размере од око 500.000 људи, иако је у одређеној мери било десетковано нападом куге (541-542).

Период до владавине Комнина

Током VI века, Цариград је нападан више пута, тако да је Лав III Исавријанац (грч: Λέων Γ' ο Ίσαυρος) преузео обимне радове (730) на поправкама оштећених и порушених делова градских зидина. Нешто пре тога (726) је издао едикт против поштовања икона, и тиме се сврстао у ред иконоборачких јеретика. Његова два наследника, Константин IV Копроним (грч: Κωνσταντίνος Ε΄ ο Κοπρώνυμος) и Лав IV Хазар (грч: Λέων Δ' ο Χάζαρος) су по том питању пошли његовим стопама. Тек по смрти потоњег, царица Ирина Атињанка (грч: Ειρήνη η Αθηναία) сазива Седми васељенски сабор у Никеји, и поново успоставља поштовање икона у Цркви. Борба са иконоборачком јереси тиме није била завршена, и тек царица Теодора (грч: Θεοδώρα) коначно разрешава тај проблем (843) који је допринео продубљивању разлика између [Црква|Цркве] и Римске Епархије.

Током XI века слаби моћ Цариграда, и тада долази до губитака великих делова царевине, посебно у области Анадолије. 1054. године долази до отпада римске цркве од Православља, када је папски изасланик Хумберт, у име папе Лава IX (који је умро три месеца раније), бацио на престо Свете Софије папску булу против Патријарха Михајла Керуларија (16. јула). Као одговор, Патријарх је екскомуницирао римску делегацију присутну у Цариграду, и тиме је озваничен прекид литургијског јединства између Цркве и Епархије Рима. Отпад Рима од Цркве и Православне вере и одвајање од остале четири Епархије Цркве (Цариграда, Јерусалима, Антиохије и Александрије) траје све до наших дана.

Период владавине Комнина

Алексије I Комнин
Алексије I Комнин

Под династијом Комнина (1081-1185), Цариград повраћа свој стари сјај, утицај и моћ. Алексије I Комнин (грч: Αλέξιος Α' Κομνηνός) сазива Први крсташки поход на Јерусалим. Међутим, крсташи одбијају да се ставе под команду цара Алексија, и одлазе према Јерусалиму под властитом командом. Јован II Комнин Лепи (грч: Ιωάννης Β' Κομνηνός o Καλος) гради манастир Пантократор са болницом за сиромашне (50 постеља). Становништво града је непрестано расло, делом и због великог броја страних посетилаца, понајвише трговаца из Венеције и других градова-држава Италије. Пред крај владавине Манојла I Комнина Великог (грч: Μανουήλ Α' Κομνηνός ο Μέγας), број странаца у граду је износио више од 10%.

У то време расте интересовање за уметност, и радови домаћих уметника проносе славу Цариграда кроз цео свет. Цариград и цела Византија постају инспирација остатку света. Стил, аранжмани и иконографски мотиви на мозаицима у Венецији јасно показују своје византијско порекло. Уметничка дела Сицилије, Шпаније, Кијева, Венеције, итд. из тог времена јасно показују византијске корене. У јужној Француској се граде латинске богомоље са куполама, по узору на византијски стил.

Латинско вандалско пљачкање и разарање Цариграда

Четврти крсташки поход, који је оригинално организован са циљем ослобађања Јерусалима, претворио се у пљачкашки поход на Цариград. Иако је знао за долазак латинске војске, цар Алексије III Анђео (грч: Αλέξιος Γ' Άγγελος) није предузео ништа за одбрану Византије и самог града Цариграда. Због тога су и држава а и град лако освојени. По освајању града, новопостављени цар Алексије IV Анђео (грч: Αλέξιος Δ' Άγγελος) није у царским ризницама нашао довољно новца и драгоцености да исплати латинској војсци обећану награду за његов поврат на трон Визнатије (син свргнутог Исака II Анђела). Незадовољство латинске војске улогорене изван града, а и тензије у самом граду расту. У општој пометњи која је настала, Алексије V Дука Мурзуфл (грч: Αλέξιος Ε' Δούκας ο Μούρτζουφλος) преузима престо за кратко време. У немогућности да организује квалитетну одбрану града, поново нападнутог од латинске војске, гарда ипак успева да одбије први напад. Други напад крсташа није могао бити одбијен.

Оно што је уследило није до тада било познато у историји људске цивилизације. Три дана је трајало уништење града, заједно са масакрирањем његовог становништва. Док су Венецијанци купили све благо које се икако могло понети, Франци и остали су били више заинтересовани за рушење, мучење, убијање, силовање и пустошење. У облику разуларене руље, ишли су улицама од куће до куће, купећи све што се имало сијало, уништавајући оно што нису могли понети, застајући само када су убијали или силовали. Нису поштедели ни библиотеке, ни цркве, ни манастире. У цркви Свете Софије, пијани војници су у комадима разнели сребрни иконостас, поскидали све свилене орнаменте, газећи по богослужбеним књигама и светим иконама. Док су пили из богослужбених сасуда, француска проститутка им је певала неморалну француску песму, седећи на патријаршком трону. Палате и друге јавне зграде су на сличан начин разорене. Рањени људи, жене и деца су лежали умирући на улицама града. Чак и након што је вандализам престао и лажни ред успостављен, градско становништво је систематски мучено како би открили где је сакривено благо.

2001. године, наследник латинских вандала и религијски вођа римске јереси, папа Јован Павле II, званично се извинуо Цркви због понашања њихове вандалске војске и уништења које су проузроковали.

Период владавине Палеолога

Андроник II Палеолог
Андроник II Палеолог

Услед латинског освајања и уништења Цариграда, племство је било разасуто по Византији. У Никеји је Теодор I Ласкарис (грч: Θεόδωρος Α' Λάσκαρης) успоставио своју власт и прогласио Никејско Царство. У Епиру је Теодор Анђео Комнин Дука (грч: Μιχαήλ Άγγελος Κομνηνός Δούκας) успоставио своју власт и прогласио Епирску Деспотовину. Остали су отишли у Трапезунт, где су унуци Андроника I Комнина, Алексије и Давид, основали Трапезунтско Царство.

Истеривање латинских јеретика (римокатолика) и поврат Цариграда у руке Византије, десио се под владавином Михајла VIII Палеолога (грч: Μιχαήλ Η' Παλαιολόγος), 1261. године. У то време, градско становништво је бројало 35.000 људи, а пред крај његове владавине, увећало се на око 70.000 људи. Прилив становништва је обезбеђен делимичним повратом избеглих који су напустили град по доласку латинских јеретика, и селидбом дела грчке популације са Пелопонеза. Успркос делимичног опоравка, царевина је изгубивши многе економске ресурсе, постала слаба и стално се борила за опстанак. Додатном слабљењу су допринели унутрашњи сукоби, тако да су 29. маја 1453. године, након дуге опсаде, Турци заузели Цариград.

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net