Шести васељенски сабор

Jump to: navigation, search

ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР (грч: Η ΣΤ΄ Οικουμενική Σύνοδος; Τρίτη Σύνοδος της Κωνσταντινούπολης - Трећи Сабор у Цариграду), одржан је у Цариграду (7. новембар 680. - 16. септембар 681. године), а сазвао га је цар Константин IV Погонат (648-685). Сабор је одржан у царском двору, у свечаној сали са сводовима (куполама) (τρουλλος) и стога је познат као Трулски сабор. Било је присутно око 174 Епископа, а римски Епископ Агатон био је представљен са своја три изасланика. Сазван је да би формулисао праву веру против монотелитске јереси (θελησις, воља). Јерес се појавила у време цара Ираклија (610-641), у облику исповедања вере познатим под називом Ектесис, објављеном 638. године, а које је саставио Патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). По том учењу, Исус Христос има две природе, а после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитство) или једно делање (моноенергизам). Овакво учење је могло је да привуче умерене монофизите назад у Цркву, али је противречило Халкидону.

Ток Сабора

Монотелитска криза у Цркви трајала је више од 50 година. Самих монотелита на Сабору није било много. Антиохијски Патријарх Макарије остао је упоран у јереси до краја, као и његов ученик монах Стефан. Међу монотелитима на сабору, спомињу се још Петар Никомидијски, Соломон из Газе, као и монах Полихроније. Оцима Цркве није било тешко да покажу неоправданост и бесмислицу монотелитског учења. У ту сврху, читана су пажљиво документа и одлуке Трећег, Четвртог и Петог васељенског сабора. На овим саборима су својевремено осуђен Несторије, а посебно монофизити од којих је монотелитство и потекло. Одато је признање борцима за Православну веру, какви су били исповедници Максим, папа Мартин, Патријарх Софроније Јерусалимски и многи други. Осуђени су јеретици монотелити и моноенергити: Сергије, Павле, Пир и Петар, Патријарси цариградски, папа Хонорије, затим Константин Апамејски из Сирије, Макарије, антиохијски Патријарх и др.

Оци су у духу Халкидонског исповедања формулисали веру Цркве ο две воље или хтења и две енергије или дејства у Богочовеку Господу Христу: "И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље несупротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..."

Орос Шестог васељенског сабора

Свети и велики наш Васељенски сабор, који се у овом богочуваном и царском граду Цариграду, Новом Риму, састао по Божијој благодати и свепобожном указу благочестивог и највернијег великог цара Константина, у сали дворске палате зване труло, одредио је следеће:

Јединородни Син и Логос (Реч, Слово) Бога Оца, Који нам је по свему сличан осим греха, постао је човек, Христос истинити Бог наш, гласовито је проповедао јеванђелским речима: "Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота" (Јн 8,12); и опет: "Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам" (Јн 14,27). Овим богоисказаним учењем о миру богомудро вођен наш најкроткији цар, заштитник Православља а противник злих учења, пошто сазва овај наш свети васељенски скуп, сједини читаво тело (састав) Цркве. Отуда наш свети Васељенски сабор пошто изагна далеко заблуду безбоштва која се пре извесног времена појавила и овде, и пошто без заблуда слеђаше прави пут светих и признатих Отаца, сагласи се у свему са светих пет Васељенских сабора, кажемо са три стотине и осамнаест у Никеји сакупљених Светих Отаца против сулудог Арија; и после овог у Цариграду сто педесет богоносних мужева; и осталих светих пет Сабора, оног против Теодора Мопсуестијског, Оригена, Дидима и Евагрија, и списа Теодоритових против дванаест глава блаженог Кирила, и онога што је рекао Ива у Посланици написаној Марину у Персији... и других Сабора који су сазвани ради побијања сваке душепогубне јереси, и овај наш свети и Васељенски сабор богонадахнуто запечати Символ...

(следи Никеоцариградски Символ Вере)

Свети и Васељенски сабор рече: Довољан је био за савршено познавање и потврђивање Православне вере овај побожни и Православни Символ божанске благодати. Али, пошто не преста од почетка проналазач зла, који нађе помагача змију и преко ње уведе у човечанску природу отровну смрт, и тако сада, пошто пронађе прикладне сараднике властитој вољи, кажемо за Теодора који је био Епископ Фарански, па Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били настојници (Патријарси) у овом царском граду, па још Хонорија који је био папа Старог Рима, па Кира који је био Епископ у Александрији, затим Макарија који је скоро био предстојник у Антиохији, и Стефан његов ученик. И не закасни од њих подстакнута пуноћа Цркве да пресече скандале заблуде: јерес једне воље и једног дејства (хтење) у двема природама једнога од Свете Тројице Христа, истинитог Бога нашег, посејавши новим гласовима ту јерес у Православном народу, која се слаже са безумним и злим учењем безбожног Аполинарија, Севира и Темистија; и савршено оваплоћење Њега једног Господа Исуса Христа Бога нашег, настојали су да униште науком некаквог лукавог проналаска, пошто хулно уводе да Његово умно одуховљено тело нема вољу и да је без дејства (енергије).

Христос Бог наш подстакао је дакле верног цара, новог Давида, "човека кога по срцу своме нађе", "који не даде", према написаном, "сна очима својим, нити веђама својим дремања", док преко овог нашег Богом сакупљеног и светог Сабора не нађе савршену проповед Православља; јер, сагласно богореченим речима: "Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима". Овај дакле, свети и Васељенски сабор прими верно и отворених руку прихвати Посланицу од најсветијег и најблаженијег папе Старог Рима, Агатона, најпобожнијем и највернијем нашем цару Константину, а која (посланица) одбацује поименце оне који су учили и проповедали, као што је напред речено, једну вољу и једну енергију у телесном домостроју Христа истинитог нашег Бога.

Исто тако би прихваћена и друга саборска Посланица светог, под истим најсветијим папом, сабора стотину и двадесет пет богољубивих Епископа, упућена његовом спокојству (цару), пошто су обе биле сагласне светом Халкидонском сабору и Томосу Свесветог и најблаженијег Лава, папе тог Старог Рима, који је био послан Светом Флавијану, који је (томос) онај Сабор назвао стубом Православља, такође још и саборне посланице написане од блаженог Кирила против безбожног Несторија и упућене Епископима Истока.

Следујући светим и пет Васељенских сабора и Светим и признатим Оцима и сагласно одредивши, (овај Сабор) исповеда Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег, једног од Свете, Једносуштне и Живоначалне Тројице, савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека (састављеног) из разумне душе и тела, Њега истог по човечанству, подобног нама у свему осим греха; пре векова (од вечности) рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега, ради нас и ради нашег спасења од Духа Светога и Марије Дјеве, ваистину Богородице, по човечанству (рођеног); Њега једнога, Христа, Сина Господа, Јединороднога, у две природе...

(даље следи Халкидонски орос)

И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се, већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: "Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова, који каже: "Јер то што Он жели, подразумева по Спаситељу (вољу) Онога која није супротстављена Богу јер је цела обожена".

Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство, по богоречитом Лаву, који најјасније каже: "Дејствује свака природа у заједници са другом оно што јој је својствено, (природна енергија) Логоса чини оно што је својствено Логосу, а (енергија) тела чини оно што је својствено телу". Јер нећемо приписивати једно природно дејство Богу и створењу, да не би уздигли створење у Божанску суштину, нити да узвишеност Божанске природе снизимо на место које приличи створењима; јер познајемо Једнога и Истинитога, и чуда и страдања, а (познајемо Га) ипак различито према природама из којих је (Он) и у којима има биће, као што рече богонадахнути Кирило. Дакле, пошто у свему чувамо несливеност и неразлучност (природа), са мало речи све (о Христу) објављујемо: исповедамо Једног од Свете Тројице и после оваплоћења, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, кажемо (исповедамо) две Његове природе које у једној Његовој ипостаси просијавају, у којој Он и чуда и страдања целим Његовим домостројним живљењем, не по фантазији, него истински показа, распознајући природну разлику у једној истој ипостаси тиме што свака природа хоће и дејствује оно што јој је својствено у заједници са другом, те на исти начин славимо и две природне воље и дејства која садејствују ради спасења човечанског рода.

Пошто се све ово са сваком тачношћу и марљивошћу од нас изложи, одређујемо да се не дозвољава да неко износи другу веру, или да саставља или да измишља, или да учи различито. Они пак који се усуђују да састављају другу веру или да уводе или да уче или предају други Символ онима који хоће да се врате познању истине из Јелинства (многобоштва) или из Јудејства или из неке јереси или новаторског учења, то јест да уводе неке измишљене речи ради побијања овога од нас сада одређенога, такви, ако су Епископи или клирици, нека се одстрањују Епископи од епископства, а клирици од клира, а ако су пак монаси или лаици такви да се анатемишу.

Петошести Сабор

Саставни део Шестог васељенског сабора је такозвани Петошести сабор, такође одржан у Цариграду 692. године. Овај сабор одржан је на истом месту са скоро истим Епископима. Није се бавио јересима, већ је пре свега потврдио и донео више црквеноканонских прописа пошто се претходна два сабора, Пети и Шести, нису бавила канонском проблематиком. Овај Сабор био је нека врста допуне претходна два, и зато се и зове Петошести. Црква се скоро два века бавила христологијом, која је коначно приведена крају. Сачувани су неповређено учење и вера Цркве у Господа Христа Богочовека, насупрот Несторијевом радикалном дељењу природа у оваплоћеном Христу и Евтиховом сливању или претапању човечанске у божанску природу, као из овог изведеног монотелитства и моноенергизма који су се појавили у VII веку.

Значај Петошестог сабора није само у томе што је донео највећи број канона (102) већ и у томе што је својим 1. правилом потврдио све претходне Васељенске саборе. Саборски оци потврдили су 85 Апостолских правила. Овај сабор потврдио је важност и значај канона свих претходних сабора. Исто тако, васељенски значај имају правила или канони локалних или помесних сабора који су одржани у: Анкири, Неокесарији, Гангри, Антиохији, Сардики, Лаодикији, Цариграду, Картагини и Александрији. Општехришћански значај и карактер имају и правила следећих светих отаца: Дионисија Александријског, Петра Александријског, Григорија Чудотворца, Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Ниског, Григорија Назијанзина, Амфилохија Иконијског, Тимотеја Александријског, Кирила Александријског и Генадија Цариградског. Овом сабору присуствовало је око 240 Епископа, а председавао је Патријарх Цариградски Павле III.

Канони петошестог сабора

Канон 1

Кад се започиње сваки било говор, било дело, најбољи је ред, по речима богослова, од Бога започети и с Богом завршити. Према томе, кад ми данас свечано исповедамо благочестије, и Црква, у којој је Христос темељ, сваким даном расте и напредује, тако да се преко ливанских кедара подиже започињући сада свети говор, Божијом благодаћу установљавамо, да се има чувати чиста од сваке новштине и неповређена вера, коју су нам предали сведоци и слуге Слова, богоизабрани Апостоли; затим вероисповедање три стотине и осамнаест светих и блажених отаца, који се сакупише у Никеји за време Константина, бившег нашега цара, против нечастивога Арија, и њим измишљеног незнабожачког инобоштва или, боље рећи, многобоштва, и који нам једнодушном вером раскрише и разјаснише једносушност у трима ипостасима богоначалне природе, и који, не допустивши да то остане сакривено под судом незнања, јасно научише верне, да једним поштовањем поштују Оца, и Сина, и Духа Светога, оповргоше и разрушише учење о неједнаким степенима Божанства, и порушише и разорише од јеретика из песка противу Православља подигнута детиња градива.

Тако исто потврђујемо и оно вероисповедање, које је проглашено од сто педесет светих отаца, сакупљених у овоме царском граду за време Теодосија, бившег нашег цара, примајући оно што они рекоше о Духу светом као Богу, а одбацујемо нечастивога Македонија, заједно са пређашњим непријатељима истине, као таквога, који се продржљиво усудио Онога, који је Господар, прогласити слугом и који је разбојнички хтео расећи јединицу, која се не може делити, тако да нам потпуна не буде тајна наше наде. Заједно са гнусним и наспрам истине бесним Македонијем, осуђујемо и Аполинарија, заводиоца злобе, који је нечастиво изригао, да је Господ примио тело без ума и без душе, и дакле да није потпуно наше спасење било. Уједно печатом засведочавамо и учење које је изложено од две стотине богоносних отаца, сакупљених први пут у граду Ефесу за време Теодосија, сина Аркадијева, нашега цара, као необориву силу благочестија, исповедајући јединога Христа Сина Божијега и ваплоћенога, и славећи непорочну Свагдадјеву, која га је без семена родила, у строгоме смислу и у истини Богородицом; а одбијамо као одлучено од Божијега дела, ништетно делење Несторија, који учи, да је једини Христос посебно човек, а посебно Бог, и који подиже изнова јудејско нечастије.

Подједнако Православно утврђујемо и оно вероисповедање, које је нацртано од шест стотина и тридесет богоизабраних отаца у Халкидонској Митрополији за време Маркијана, који је такођер нашим царем био, и које је вероисповедање велегласно на све крајеве предало, да се једини Христос Син Божији састоји из две природе и да Га у тима двема природама треба славити; те је из светих Црквених места извргло, као нешто чудовишно и као кугу, таштомислећега Евтихија, који је учио, да је велика тајна дела спасења нашега тек привидно извршена, а с Евтихијем заједно и Несторија и Диоскора, од којих онај је био заштитник и први борац за делење, а овај за сливање, али који, са протуположних страна нечастија, стровалише се у један понор пропасти и безбоштва.

Исто тако признајемо и потомцима нашима свето поверавамо и оно, што благочестиво прогласише надахнути Духом Светим сто и шездесет пет богоносних отаца, сакупљених у овоме царскоме граду, за време Јустинијана, блажене успомене бившега нашега цара. Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора Мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелазење и превраћивање тела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве.

Обавезујемо се изнова, да ћемо неповређено чувати вероисповедање светога шестога сабора, који је скоро држан у овоме царском граду за време цара нашега, свете успомене Константина, и које је већу снагу добило тиме, што је благочестиви цар наш установе тога сабора ради обезбеђења њихова на све векове својим печатом утврдио, о које нас је вероисповедање богољубно поучило, да имамо исповедати два природна хтења или воље, и две природне силе у ваплоћеном ради нашега спасења јединоме Господу нашем Исусу Христу, истинитом Богу, а судом благочестија осудило је оне, који су извратили прави догмат истине, учећи народе, да је једна воља и једна сила у јединоме Господу Богу нешем, Исусу Христу, а на име је осудило: Теодора Фаранског, Кира Александријског, Онорија Римског. Сергија, Пира, Павла и Петра, који су били предстојници у овом богоспасаем граду, Макарија, бившег Епископа антиохијског, Стевана, његовог ученика и безумнога Полихронија, те је таким начином сачувало неповређеним опште тело Христа Бога нашега. Једном речју установљавамо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја векова вера свију оних људи, који се прославише у божјој Цркви и који су били видела света, чврсто држећи реч живота, а исто тако да морају важити и њихови богопредани списи и догмати.

Одбацујемо пак и предајемо анатеми све оне, које су они одбацили и анатеми предали, као непријатеље истине и као такове, који су узалудно беснили противу Бога и који су неправду хтели да на висину подигну. А ако који не чува и не прима ове поменуте догмате благочастија и не мисли и не проповеда овако, него хоће да исте догмате пориче, нека буде анатема, по наредби, која је већ издана од речених светих и блажених отаца, и из именика хришћанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен. И после овога ми коначно утврђујемо, да се не сме ништа додавати ономе, што је већ пре установљено, нити од тога што одузимати, а друкче у томе нисмо ни могли поступити.
(2 вас 1; 3 вас 7; Картаг 1,2)
Канон 2

Свети овај сабор установљује као најизврсније и највећега старања достојно и то, да од сада унапред за корист душа и за лечење страсти буду у крепости и сталнима осамдесет пет правила, која су примљена и потврђена од светих и блажених отаца, који су пре нас били, а која су и нама предана именом светих и славних Апостола. А пошто нам је у тим правилима заповеђено, да примамо Климентом издане установе истих светих Апостола, у које су одавна већ иноверни на шкоду Цркве унели неке подметнуте и неблагочестиве ствари, које су нам узвишену лепоту божанствених наредаба помрачили, то ради поправљања и обезбеђења хришћанске пастве исте установе разложито одбацисмо, не примајући икојим начином породе јеретичке лажи и не допуштајући их у чисто и савршено Апостолско учење.

Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених отаца наших, а на име: три стотине осамнаест светих отаца, сабраних у Никеји, затим оних у Анкири, пак оних у Неокесарији, а исто тако и оних у Гангри; осим тога оних у Антиохији сирској, пак и оних у Лаодикији фригијској; тако исто и стотине педесет отаца сабраних у овом Богом чуваном и царскоме граду, и две стотине отаца сакупљених први пут у Ефеској Митрополији, и шест стотина и тридесет светих и блажених отаца сакупљених у Халкидону; исто тако и оних у Сардики, и оних у Картагени, пак и оних, који се сабраше опет у овом Богом чуваном и царскоме граду за време Нектарија, предстојника овог царског града и за време Теофила бившег александријског Архепископа; осим тога правила Дионисија, бившег Архепископа великога града Александрије, и Петра, бившег Архепископа александријског, Василија, Архепископа Кесарије кападокијске, Григорија Епископа Нискога, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског, првог Тимотија, бившег Архиепископа александријског, Теофила, Архепископа истога великога града Александрије, Кирила, Архепископа александријског и Генадија, бившег Патријарха овог Богом очуваног и царскога града; исто тако и правило, које је издано Кипријаном, бившим Архепископом африканске земље и мучеником, а сабором, који је при њему држан, и које се правило у местима споменутих на томе сабору предстојника, и само код њих по преданом им обичају, чувало.

И нико не сме горе поменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила примати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су истином хтели да тргују. Ако се докаже, да је ко покушао новим заменити или уништити које од горе наведених правила, такав ће подлећи епитимији, коју наређује оно правило, противу кога се огрешио, и кроз то ће се излечити од онога у чему је сагрешио.
(Ап 35; 7 вас 1; Картаг 1; прводр 10)
Канон 3

Пошто је благочестиви и христољубиви цар наш ословио овај свети и васељенски сабор у погледу тога, да они који су убројени у клиру и другима божанствене дарове деле, буду чисти и непорочни служитељи и достојни мислене жртве великога Бога, Који је жртва и Архијереј, и да буду чисти од скврне, која је уз неких од њих прионула од незаконитих бракова; обзиром на то, што су подвласни пресветој Цркви римској предлагали, да се има обдржавати сва строгост правила, а подвласни престолу овог Богом чуваног и царскога града правило човекољубља и снисхођења, - отачаски и богољубно сложивши и једно и друго, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост оштром, навластито пак, кад је због незнања прекршај захватио доста велико мноштво људи, заједнички установљавамо за оне, који су се два пута женили били, пак су под теретом греха све до петнаестог дана прошлога месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете године остали, и неће да од истога к себи дођу, да имају каноничкоме свргнућу.

Они пак, који су пали у заблуду другобрачија, али који пре ове наче наредбе познаше већ што је корисно, те зло од себе отклонише, и неумесно и незаконито здружење далеко од себе одбацише, исто и они којима су жене од другога брака већ умрле, пак помислише на обраћење настојећи да у уздржаности напредују и сасвим оставише пређашња своја безакоња, - било да су то презвитери, или ђакони, - за такове установљава се, да имају престати од сваке свештеничке службе, или деловања, и да подлегну епитимији за неко установљено време, али пак да уживају част свештеничког седишта и стојања, задовољавајући се што могу пред другима сједити и просећи од Господа плачем, да им се опрости грех незнања; јер би неумесно било, да благосиља другога онај, који има своје ране још да лечи.

Који су пак једну жену имали, и та коју су узели били, била је удовица, исто тако и они, који су после рукоположења, склопили први брак, на име презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко кратко време обустави свештенослужење и пошто издрже епитимију, такови нека се изнова успоставе на своје јерархијске степене, али никако нека се не промичу на други виши степен, при чему ће, наравно, они морати претходно да развргну незакониту свезу. Али све ово ми установљавамо у погледу оних свештених лица, која су до петнаестог дана, као што је казано, јануара месеца, четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, наређујући за унапред, и понављајући правило, које гласи: „Онај који се после крштења два пута женио, или је суложницу имао, не може бити ни Епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у именику свештеничком“; а исто тако и „онај, који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни Епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у именику свештеничком“.
(Ап 17,18; Трул 26; Вас Вел 12,27)
Канон 4
Који се Епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, или вратар, смеша са женскињом, која је Богу посвећена, нека се свргне, као такав који је невесту Христову оскврнио; а ако то учини световњак, нека се одлучи.
(Ап 25; 1 вас 9; 4 вас 16; Трул 21,40,44,45; Анкир 19; Неокес 9; Картаг 6, 44; Вас Вел 3,6,18,19,20,32,60)
Канон 5
Ван ових особа, које су слободне од сваког подозрења, и које су означене у правилу, никакав из свештеничког именика нека не држи при себи женскиње, или слушкиње, како би се тим сачувао од сваког приговора. А који преступи ово, што ми наређујемо, нека се свргне. Ово исто нека обдржавају и евнуси, да се беспрекорнима сачувају; преступе ли ово нека се свргну, ако су клирици. А ако су световњаци, нека се одлуче.
(Ап 5,21,22,23,24,26; 1 вас 1,3; Трул 12,13; 7 вас 18,22; Анкир 19; Картаг 3,4,25,38,70; Вас Вел 88)
Канон 6
Пошто је у Апостолским правилима казано, да од оних, који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појачи могу женити, то чувајући исто, и ми наређујемо, да од сада никакав ни ипођакон ни ђакон, ни презвитер, после свога рукоположења, не сме ступити у брачну свезу. А који се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли који између оних, који ступају у клир, по закону брака саставити се са женом, нека то учине пре рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера.
(Ап 5,26,51; 4 вас 14; Трул 3,13,21,30; Анкир 10; Неокес 1; Картаг 16; Вас Вел 69)
Канон 7

Пошто смо дознали, да у неким црквама ђакони заузимају Црквене службе, и због тога неки између њих, проникнути прождрљивошћу и самовлашћем, седе пре презвитера, наређујемо, да ђакон, ако је и у достојанству, то јест, у каквој Црквеној служби, нема опет да седи пре презвитера; осим случаја, кад замењујући особу свога Патријарха, или Митрополита, дође у други град због каквога посла, јер тада, као намеснику Патријархову или Митрополитову мора му бити одана част. А ако који, заведен самосилничком дрзовитошћу, усуди се ово учинити, такав, пошто се збаци са свога степена, нека буде последњи између свију у ономе чину, коме припада у својој цркви; јер Господ наш заповеда, да се нема чезнути за зачељима, по ономе учењу, које је изложено у светога јеванђелиста Луке од самога Господа нашега и Бога (20,46).

Јер онима, који су били на гозбу позвани, Он је казао следећу причу: кад те ко позове на свадбу, не седај у зачеље да не буде међу позванима ко старији од тебе; и да не би дошао онај, који је позвао тебе и њега, и рекао ти: подај место овоме: и онда ћеш са стидом сести на ниже место. Него кад те ко позове, седи на последње место, да ти рече кад дође онај, који те је позвао: пријатељу, помакни се више; тада ће ти бити част пред онима, који седе с тобом за трпезом. Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се (Лк 14,8-11). И ово исто нека се обдржава и у осталим свештеним чиновима; јер треба знати, да су духовна достојанства много узвишенија од светских.
(1 вас 18; Трул 16; Лаодик 20)
Канон 8
У намери, да и од нас очувано буде у свему све, што су свети оци наши установили, понављамо и оно правило, које налаже, да у свакој Епархији сваке године, бивају сабори Епископа у ономе месту, где за најбоље нађе Епископ Митрополије. Али пошто због иноплеменских навала и због других разних прилика, не могу представници цркава да сакупљају саборе два пута у години, установљује се, да ради Црквених послова, који се као што је наравно, нека буде у свакој Епархији сабор дотичних Епископа свакако један пут у години, и то, од светога празника Пасхе, пак до краја месеца октобра сваке године, у ономе месту, које, као што је казано, за најбоље нађе Епископ Митрополије; а Епископи, који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека братски буду укорени.
(Ап 37; 1 вас 5; 4 вас 19; 7 вас 6; Антиох 20; Картаг 95)
Канон 9
Не сме никакав клирик да држи крчму. Јер, ако му није допуштено да улази у крчму, како ће он уз то још и другима да служи, и да обавља оно, што му не приличи? А који то учини, или нека престане, или нека се свргне.
(Ап 54; Лаодик 24; Картаг 40)
Канон 10
Епископ, или презвитер, или ђакон, који узима камате, или такозване постотке, нека престане, или нека се свргне.
(Ап 44; 1 вас 17; 7 вас 19; Лаодик 4; Картаг 5,6; Вас Вел 2,14; Григ Неокес 3; Григ Нис 6)
Канон 11
Нико од убројених у свештенички чин, или световњак, нема да једе јудејске пресне хлебове, нити с њима да општи, ни у болестима да их призива и лечења од њих да прима, ни с њима заједно да се на неки начин у купалиштима купа; а који се усуди то учинити, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је световњак, нека се одлучи.
(Ап 7,64,70,71; Антиох 1; Лаодик 29,37,38; Картаг 51,73,106)
Канон 12
Дознали смо и то, да у Африци, Ливији и у другим местима, неки између тамошњих богољубазних предстојника, продужавају живети заједно са својим женама, и после обављеног над њима рукоположења, и тиме бивају за народ предметом спотицања и саблазни. Пошто настојање наше главним начином мора бити обраћено на корист преданих у наше руке стада, установљавамо, да у напред тога више никако не буду. И ово ми исказујемо, не да се укида или извраћа оно, што је Апостолски установљено, него што се старамо о спасењу народа и о напредовању његову у добру, и да никаква љага на свештеничком чину не остане. Јер божанствени Апостол каже: Све на славу Божију чините; не будите на саблазан ни јудејима, ни јелинима, ни Цркви Божијој, као што и ја у свачему свима угађам, не тражећи своје користи, него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа. (1 Кор 10,31-32; 11,1) А за кога се дозна да тако што чини, нека буде свргнут.
(Ап 5,51; 1 вас 3; Трул 30,48; Картаг 3,4,25,70)
Канон 13

Пошто смо дознали, да је у римској Цркви постало правилом, да се они, који су достојни рукоположења за ђакона или презвитера, имају обвезати, да неће више општити са својим женама, то ми, следећи староме правилу Апостолске уредбе и чина, хоћемо да породичко живљење свештених особа, када је оно по закону, буде и од сада у напред на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се лишавају њиховог кад је време узајамног општења. Према томе, који се нађе да је достојан рукоположења за ипођакона, или ђакона, или презвитера, таквоме никако нека не буде запреком да се постави на тај степен, ако са законитом својом женом живи, и од њега нека се у време рукоположења не захтева да очитује, да ће се уздржавати од законитога општења са својом женом, како тиме не би били узроком, да се вређа Богом установљени и Његовим присуствовањем благословени брак; јер глас Јеванђеља казује: што је Бог саставио човек да не раставља (Мат 19,6), а Апостол учи: брак је частан и постеља није нечиста (Јев 13,4) и опет: Јеси ли се привезао за жену, не тражи да се разрешиш (1 Кор 7,27). Знадемо, да и сакупљени у Картагини оци, старајући се о чистоме животу свештеника, наредише, да ипођакони, који се додирују Светих Тајни, и ђакони, и презвитери, имају се уздржавати у одређена им времена од оних, које заједно са њима живе.

Ради тога и ми исто имамо чувати, што је од Апостола предано и од најстаријег доба важило, знајући време свакој ствари, а особито у погледу поста и молитве; јер треба, да они, који светом олтару служе, буду у свему уздржљиви, када приступају к светињи, како би могли добити, што од Бога у простоти просе. А који се усуди, противно Апостолским правилима, лишити свезе са законитом женом и општења једнога између свештених лица, на име, презвитера, или ђакона, или ипођакона, нека буде свргнут; исто тако и презвитер, или ђакон, који прогне жену своју под изговором побожности, нека се одлучи, а ако остане упорним, нека се свргне.
(Ап 5,17,26,51; 1 вас 3; 4 вас 14; Трул 5,6,30; 7 вас 18; Анкир 19; Неокес 1,8; Гангр 4; Картаг 3,4,25,38,70; Вас Вел 12,27,88)
Канон 14
Правило светих и богоносних отаца нека се и у овоме чува, да се презвитер не поставља пре тридесет година, ма и да је он човек у свему достојан, него нека се почека, јер је и Господ Исус Христос у тридесетој се години крстио и почео учити. Исто ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година.
(4 вас 15; Трул 15; Неокес 11; Картаг 16)
Канон 15
Ипођакон млађи од двадесет година нека се не поставља. Који буде постављен ма на који било свештени степен пре установљених година, нека се свргне.
(4 вас 15; Трул 14; Неокес 11; Картаг 16)
Канон 16

Пошто књига Апостолских Дела показује, да су седам ђакона Апостоли поставили, а оци неокесаријскога Сабора у изданим својим правилима изрично исказаше, да „по правилу мора бити седам ђакона, ма колико велик да је један град, о чему ћеш се из књиге Дела Апостолска уверити,“ - ми, испоредивши мисао отаца са Апостолским речима, нашли смо да није код њих било речи о људима, који су имали служити при тајнама, него о служби потребитој при трпезама, јер у књизи Апостолских Дела стоји овако: у оне дане, кад се умножише ученици, подигоше Јелини вику на Јевреје, што се њихове удовице заборављаху, кад се дељаше храна сваки дан; онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: није прилично нама, да оставимо реч Божију пак да служимо око трпеза. Нађите дакле, браћо, међу собом седам осведочених људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом, а ми ћемо у молитви и у служби речи остати; а ова је реч угодна била свему мноштву, и изабраше Стевана, човека напуњена вере и Духа Светога, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, дошљака антиохијскога, и ове поставише пред Апостоле (Дaп 6,1-6).

Тумачећи ово учитељ Цркве Јован Златоусти овако говори: „Дивљења је заслужно, како се није мноштво поцепало при бирању људи и како нису Апостоле осудили; пак треба знати, какво су они (ђакони) достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Зар ђаконско? Али тога није било у Црквама. На службу презвитерску? Али још није било никаквог Епископа, него сами Апостоли; из чега изводим, да није било познато нити се употребљавало име ни ђакона, ни презвитера.“ Према овоме и ми проглашавамо, да споменутих седам ђакона не треба узимати за служење при тајнама, сходно пре изложеноме учењу, него су то били људи, којима је поверено било старање о општим потребама оних који који су тада сабрани били; и ти ђакони дају нам у овоме пример човекољубља и старања о потребама.
(1 вас 18; Трул 7; Неокес 15; Лаодик 20)
Канон 17
Пошто клирици разних цркава, оставивши своје цркве, за које су постављени, пређоше к другим Епископима, и без приволе свога Епископа намештени су при другим црквама, те тиме посташе непослушни, - установљавамо, да од месеца јануара минулог четвртог индикта никакав клирик, ма на коме се степену он налазио, нема права без отпуснога листа од свога Епископа намештати се при другој цркви; а који се од сада не буде овога држао, него буде собом понижавао онога, који је над њим рукоположење обавио, нека се свргне и он, и онај, који га је незаконито примио.
(Ап 12,15,32,33; 1 вас 15,16; 4 вас 5,6,10,11,13,20,23; Трул 18; Антиох 3,6; Лаодик 41, 42; Сард 15,16,19; Картаг 23,106)
Канон 18
Наређујемо, да клирици, који су услед варварске навале, или иначе због какве друге прилике, оставили своја места, пошто престану такове прилике или варварске навале, ради којих су се удаљили, имају се опет повратити својим црквама и без разлога не остављати их за дуго. А који поступи противно овом правилу, нека буде свргнут, док се не поврати својој цркви. Овоме истом нека подлегне и Епископ, који таковога клирика задржава.
(Ап 15; 1 вас 15,16; 4 вас 5,10,20,23; Трул 17; 7 вас 15; Антиох 3; Сардик 15,16,19)
Канон 19
Треба да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане Господње, поучавају сав клир и народ речима благочастија, изабирајући из божанственог писма мисли и расуђивања о истини, и држећи се у томе установљених већ граница и предања богоносних отаца. Пак и кад се породи какав спор о некоме месту у светом писму, никако друкче да то место не тумаче, него како су га изложили у својим списима видела Цркве и учитељи, и са тим списима нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих речи, да се не би, неискусни можда у томе, уклонили од онога што треба да се чува. Јер кад народ науком речених отаца позна, што је добро и к чему терба тежити, а позна такођер и оно што није корисно и чега се треба клонити, он онда управља на боље свој живот, нити пада у невољу незнања, него, пазећи за том науком, располаже собом тако, да му се зло какво не догоди, и страшећи се претећих казна, спрема своје спасење.
(Ап 58; 1 вас 2; Лаодик 19; Сард 11; Карт 71,121,123)
Канон 20
Не сме Епископ да јавно учи у другоме граду, који њему не припада. Који се затече да то чини, нека престане од Епископства, и нека врши посао презвитерски.
(Ап 14,35; 1 вас 8,15; 2 Вас 2; 3 Вас 8; 4 вас 29; Анкир 18; Антиох 13,22; Сардик 3,11,12)
Канон 21
Који су окривљени били за каноничке преступе, и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути и отерани у ред световњака, ако се обрате добровољно покајању, те одбаце грех, ради кога су се лишили били благодати и од истога се сасвим излече, нека стрижу косу по начину клира; али ако се на то не склоне по својој доброј вољи, нека носе косу као световњаци, пошто су радије имали светско уживање, него небески живот.
(Ап 5,62,81,83; 1 вас 9,12; 3 Вас 9; 4 вас 7; Неокес 9; Картаг 36; прводр 16; Вас Вел 3,70; Кир Алекс 3)
Канон 22
Који су постављени били за новце, а не услед испитања и што су изабрали свештенички живот, било да су то Епископи, било да су други какви клирици, наређујемо да се свргну; а исто тако нека се свргну и они, који су их поставили.
(Ап 29; 4 вас 2; Трул 23; 7 вас 4,5,15,19; Сард 2; Вас Вел 90; Генад посл; Тарас посл)
Канон 23
Нека никакав Епископ, или презвитер, или ђакон, када даје пречисто причешће, не истражује за то од онога кога причешћује новаца, или шта друго. Јер благодат није за продају, нити за новце ми раздајемо освећење Духа, него се свето причешће има раздавати онима, који су тога дара достојни, без свакога изгледа на корист. Ако се пак дозна, да који клирик истражује шта од онога, коме се пречисто причешће даје, нека буде свргнут, као ревнитељ Симонове заблуде и опачине.
(Ап 4,29; 4 вас 2; Трул 23; 7 вас 4)
Канон 24
Не сме нико, који припада свештеноме чину, или калуђер, да одлази на коњске трке, или да присуствује позоришним играма. Исто тако, и ако један клирик буде позван на свадбу, чим се покажу игре, које има да замањују, нека устане и с места нека се удаљи, јер тако заповеда наука отаца наших. А који се у томе затече, нека или престане, или нека се свргне.
(Трул 51,62,65; Лаодик 54; Картаг 15,45,63)
Канон 25
Заједно са другима понављамо и оно правило, које налаже, да у „свакој Епархији парохије, које су по селима и засеоцима, морају непроменљиво припадати оним Епископима, у чијој су оне власти, а особито, ако су за тридесет година без опреке их имали и њима управљали. Али, ако се какав спор о истима подигао, или се подигне пре него што је тридесет година истекло, допушта се онима који себе сматрају увређенима, подигнути о томе тужбу пред Епархијским сабором“.
(4 вас 17)
Канон 26
Презвитер, који је по незнању ступио био у неправилни брак, нека ужива презвитерско седиште, према ономе што смо ми у светоме правилу узаконили, али од других послова нека се уздржава, јер је таквоме доста и тиме опроштено. Није упутно да благосиља другога онај, који мора своје ране да лечи; а благосиљање је давање освећења; пак који тога нема, због прекршаја почињена из незнања, како ће га другима давати? Нека дакле такав не благосиља ни јавно, ни посебно нити тела Господња нека не раздаје другима, нити другу какву службу нека не обавља.; него задовољавајући се што има седиште пред другима, нека моли са сузама од Господа, да му опрости грех, што је из незнања учинио. По себи је већ јасно, да ће се имати раскинути такав незаконити брак, и муж неће смети никојим начином већ да има општења са оном, због које се лишио свете службе.
(Ап17; 4 вас14; Трул 3,6,21; Неокес 9; Вас Вел 27)
Канон 27
Никакав клирик нека не надева одеће, која му не приличи, ни кад у граду борави, ни кад иде на пут, него нека носи хаљине, које су већ одређене за оне, који клиру припадају; а који тако што учини, нека се одлучи за једну недељу.
(7 вас 16; Гангр 12,21)
Канон 28
Пошто смо дознали, да се у појединим црквама приноси у олтару, по некоме утврђеноме обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто помешају са бескрвном жртвом приношења, једно и друго заједно раздају народу, - налазимо и то наредити, да никакав свештеник тога у напред не чини, него нека раздаје народу на оживотворење и на опроштај грехова чисти принос; а грожђе, примајући као првине, и благосиљајући га посебно, нека га раздају онима, који га траже у знак благодарења Даваоцу плодова, кроз које тела наша, по Божијој наредби расту и хране се. А који клирик поступи противу ове установе, нека се свргне.
(Ап 3,4; Трул 32; Картаг 37)
Канон 29
Правило Картагинских отаца налаже, да се света служба олтара нема свршавати, него од људи, који су на таште, изузевши један само дан у години, кад се вечера Господња свршава, и такву су уредбу ти свети оци тада поставили, може бити услед неких разлога, корисних за Цркву у оним местима. Али пошто нас ништа не побуђује да запустимо побожну строгост, то следећи Апостолским и отачаским предањима, наређујемо да се не сме ни у четвртак последње недеље четрдесетнице разрешавати пост, и тиме сва четрдесетница бешчастити.
(Ап 69; петошес 89; Лаодик 50; Картаг 41,47; Тим Алекс 16)
Канон 30
У намери, да све упоравимо за напредак Цркве, закључили смо уредити како треба породичке одношаје, који су у црквама код варвара. Према томе, ако они држе, да морају поступати преко Апостолскога правила, које наређује, да се нема прогањати жена своја под изговором побожности, и да морају чинити више него што је установљено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, - наређујемо, да они у таквоме случају немају више ни под каквим начином са бившим својим женама заједно живети, да нам тиме даду потпуни доказ свога обећања. Али ово им ми допуштамо ничега ради другога, него због њиховог малодушног мишљења и страних и још неутврђених њихових обичаја.
(Ап 5; 1 вас 3; Трул 12,13,14; Гангр 1,4,9,10; Картаг 4)
Канон 31
Клирици који служе Литургију, или крсте у богомољама што се по кућама налазе, наређујемо, да то имају чинити само са приволом помеснога Епископа. Према томе, који клирик не буде на овај начин то чувао, нека буде свргнут.
(Ап 31; 4 вас 18; Трул 34,59; 7 вас 10; Гангр 6; Антиох 5; Лаодик 58; прводр 12; Картаг 10)
Канон 32

Дознали смо да у јерменској области на светој трпези приносе само вино, не мешајући га са водом, кад приносе бескрвну жртву, и за своје оправдање приводе ово, што учитељ Цркве, Јован Златоусти, каже у тумачењу Јеванђеља Матејевог: „Зашто није Господ пио воду, кад је Васкрсао, него вино? Зато да са кореном ишчупа нечастиву јерес. Јер, пошто су неки били, који су употребљавали воду при тајни, то светитељ и показује, да Господ и кад је тајну предао и кад је, после васкрсења, без тајне просту трпезу предложио, употребио је вино од рода виноградскога (Мат. 26,29), а виноград рађа вино, а не воду,“ и из тога Јермени изводе, да је и овај отац порицао употребљавање воде при светој жртви. Према томе, и да не би они и у напред остали у незнању, ево излажемо Православно разумевање тога оца.

Постојала је стара зла јерес идропарастата, који су при својој жртви употребљавали уместо вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући, како идропарастати тиме иду насупрот Апостолскоме предању, употребио је богоносни Златоуст горе поменути свој говор. Пак у својој је он цркви, над којом му је пастирско старање поверено било, предао да треба воду са вином мешати, кад се има принашати бескрвна жртва, показујући на сједињење крви и воде, које је истекло из пречистога ребра Искупитеља нашега и Спаситеља Христа Бога на оживотворење свега света и на искупљење од грехова. И у свакој цркви где су сијала духовна видела, овај се богопредани ред чува. Тако и Јаков, брат по телу Христа Бога нашега, коме је првоме поверен био престо Цркве јерусалимске, и Василије, Архиепископ цркве кесаријске, кога се слава пронела по свој васељеној, а који су нам писмено предали тајанствену службу божју, установише, да при божанственој Литургији у светоме путиру мора бити и вода и вино.

Исто су и у Картагини скупљени свети оци ове речи тачно изрекли: да се не приноси у светој тајни ништа друго, него тело и крв Господња, као што је сам Господ предао, то јест, хлеб и вино са водом помешано. Ако дакле који Епископ, или презвитер не чини по преданоме од Апостола реду, да воду са вином меша, те без воде а на самоме вину приноси пречисту жртву, нека се свргне, као такав, који тајну непотпуно врши и који увађа новштине у оно, што је предано.
(Ап 3,4; Трул 81; Картаг 37)
Канон 33
Пошто смо дознали, да се у јерменској области само они у клир примају, који су из свештеничкога рода, чиме дотични који тако поступају, показују да следе јудејским обичајима; при чему неки између истих бивају и без пострижења постављени за свештене појце и чтеце у божанственоме храму, - установљавамо, да од сада они, који хоће некога да у клир приме, не треба да се осврћу на род онога, кога постављају, него, испитавши да ли су дотични достојни да према одредбама које су изложене у светим правилима, буду примљени у клир, нека их за Црквену службу постављају, потицали они од предака свештеника, или не. Пак не сме нико ни са амвона читати народу божанствене речи по начину оних који клиру припадају, ако дотични није удостојен свештеничког пострижења и није добио по правилима благослов од свога пастира. Који се затече да поступа противу прописанога, нека буде одлучен.
(Ап 76; 7 вас 14; Лаодик 15)
Канон 34
Обзиром на то, што свештено правило јасно учи и ово, да „завера, или ортачење, као преступ, строго је и извањским законима забрањено, и да је тим већма потребно запречити да тога у Божијој Цркви не буде“, - ми такођер хоћемо да важи, да, „ако се који клирици или калуђери затеку, да су или заверу склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу Епископа или суклирика, такови нека се са свим са свог степена збаце“.
(Ап 31; 4 Вас 18; Антиох 5; Картаг 10; прводр 13,14,15)
Канон 35
Никакав Митрополит не сме, после смрти једног Епископа, који је подручан био његовом престолу, да узима или себи присваја ствари тога Епископа или његове цркве; него нека те ствари буду под надзором клира оне цркве, којој је покојни био предстојник, све док се не постави други Епископ; осим, ако не остане никакав клирик у тој цркви, и у таквоме случају Митрополит ће чувати исте ствари неповређенима, и све ће их предати новоме Епископу, који буде постављен.
(Ап 40; 4 вас 22,25; Антиох 24; Картаг 22,26,81)
Канон 36
Понављајући што је узакоњено од сто педесет светих отаца, сабраних у овом Богом чуваном и царскоме граду, и од шест стотина и тридесет, сакупљених у Халкидону, наређујемо, да престо цариградски ужива једнаке повластице престолу старога Рима, и да уздигнут буде у Црквеним пословима као онај, пошто је други после њега; за цариградским престолом нека се броји престо великога града александријскога, затим престо антиохијски, а после овога јерусалимски престо.
(1 вас 6,7; 2 вас 2,3; 4 вас 28)
Канон 37
Пошто су у различна времена бивале варварске навале, и због тога су врло многи градови били подјармљени од безаконика, тако да је немогућно било, да предстојник једног од таквих градова, пошто је постављен био, заузме свој престо и на истоме свој првосвештенички опстанак утврди, те сходно учвршћеноме обичају да обавља рукоположења и све остало чини што Епископу припада, - ми, старајући се о части и поштовању свештенства, и настојећи, да ни под који начин незнабожачка обест нема наносити штете Црквеним правима, установљавамо, да они Епископи, који су већ постављени били и због споменутог узрока нису могли заузети своје престоле, немају за то подлећи никаквоме уштрбу, и нека по правилима обављају рукоположења разних клирика, и нека уживају право седишта према своме месту, и чврст и законит нека буде сваки њихов првосвештенички чин. Јер потреба времена, која спречава тачно очување права, не сме сужавати границе управе.
(Ап 36; 1 вас 16; 3 Вас 9; 4 вас 6,29; Анкир 18; Антиох 17,18; Кирил Алекс 1,2,3)
Канон 38
Признајемо и ми правило, које су оци наши издали, а које гласи: „Ако је царском влашћу основан нови град, или у напред се оснује, у таквоме случају разређење Црквених послова нека следи разређењу државном и грађанском.“
(1 вас 4,6,7; 2 вас 3; 4 вас 17,28)
Канон 39
Пошто се брат и саслужилац наш Јован, предстојник острова Кипра, заједно са својим народом, због варварских навала, а да се ослободи од незнабожачкога ропства и да остане веран скиптру хришћанске државе, промислом човекољубивога Бога и трудом христољубивога и благочестивога цара нашега, иселио из поменутога острва у хелеспонтску Епархију, то установљавамо, да ван сваке новштине буду очуване повластице, које су дароване од богоносних отаца, сабраних у своје време у Ефесу, престолу горепоменутога човека, те да нови Јустинијанопољ има права Цариграда, и да богољубазни Епископ, који је у истоме, има првенство пред свима у хелеспонтској Епархији, и да га имају постављати његови Епископи, по староме обичају. А пошто су богоносни оци наши утврдили, да се имају чувати обичаји, који су у свакој Цркви, то нека Епископ козичкога града буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанопоља по примеру свих осталих Епископа, који су под власти реченога најубогољубазнијег предстојника Јована, од кога, ако потреба буде захтевала, биће постављен и Епископ самог козичкога града.
(Ап 34; 1 вас 6,7; 2 вас 2,3; 3 вас 8; 4 вас 28; Трул 36,37; Антиох 9)
Канон 40

Пошто је врло спасоносно приближити се Богу, уклонивши се од вреве живота, то и ми треба да не примимо без испитања и пренаглено оне, који изабирају калуђерски живот, него да и у овоме чувамо предану нам одредбу отаца, да се на име има примати завет живота по Богу, као већ тврди и који је постао свесно и расудно, тек после пунога развића разума. Који жели дакле подвргнути се калуђерскоме јарму, нека није млађи од десет година од рођења, стојећи у осталом и у погледу таквога у власти предстојника Цркве пресуда, да ли не налази, да му се још време продуљи, пре него што се уведе у калуђерски живот и у истоме свој опстанак утврди. Јер, премда је велики Василије у својим светим правилима узаконио, да она, која добровољно Богу себе посвећује и обљуби девичанство, има се примити у ред девојака, пошто наврши седамнаест година, ипак ми следујући уредби која у томе постоји за удовице и ђаконисе, суразмерно смо поменуту доб установили за оне, који изабирају калуђерски живот.

Тако је и у божанственог Апостола прописано, да се од шездесет година бира у цркви удовица, а света правила међутим предадоше, да се ђакониса поставља од четрдесет година, јер се видело, да је Црква Божијом благодаћу постала много снажнијом и напреднијом, и да су верни чврсти и поуздани у извршавању божанствених наредаба. А пошто смо и ми ово појмили, сходно с тиме установљавамо, да онај, који намерава започети трудове по Богу, има бити неодложно знаменован благословом благодати, као неким печатом, да га тиме побудимо, да се на дуго не предомишља и затеже, него на против, да га ободримо, да добро бира и да се у истоме утврди.
(1 вас19; 4 вас15; Трул 14; Картаг 6,44,126; прводр 5; Вас Вел 18,24)
Канон 41

Који желе у градовима или селима, да се удаљују у затворе, и да се посвете размишљању о себи, морају најпре ступити у манастир и вежбати се у усамљеничком животу, и за три пуне године покоравати се у страху Божијем поглавици манастирском, и у свему као што треба испуњавати послушност, да тим начином очитују своју накану на такав живот; при чему ће бити испитивани од месног предстојника Цркве, да ли се од свега срца добровољно таквом животу одају. После тога ће још једну годину морати устрајно провести ван затвора, да се још очитије истакне њихова немера, јер ће тада тек потпуно уверење пружити, да не траже те самоће ради пусте славе, него ради самог истинитог добра.

Пошто се испуни све то време, ако су дотични остали устрајни у истој намери, нека ступе у затвор, али после нипошто већ не смеју по својој вољи излазити из затвора, осим само ако их на то изазове општа корист и помоћ, или дуга потреба, која смрћу прети, пак и тада после благослова месног Епископа. Који се пак усуди изаћи из тих својих обиталишта без једнога од споменутих разлога, нека буду принуђени и противу њихове воље повратити се у речени затвор, а међу тим постовима и другим строгим мерама нека се у ред доведу, знајући, као што је написано, да: ни један који метне руку своју на плуг, пак се обазире натраг, није приправан за царство небеско. (Лк 9,62)
(4 вас 4; прводр 4)
Канон 42
У погледу такозваних пустињака, који у црним хаљинама и пуштеном дугом косом на глави, обилазе градове и обраћају се са светским људима и женама, те тиме свој завет срамоте, наређујемо, да се исти пошто остригу косу, ако желе предати се начину живота осталих калуђера, одреде у манастир и међу браћу уврсте; ако тога неће, са свим нека се истерају из градова, и нека живе у пустињама, од којих су себи име наденули.
(4 вас 4; прводр 4)
Канон 43
Може сваки хришћанин, да изабере подвижнички живот и да, ослободивши се послова бурнога живота, ступи у манастир, те прими калуђерски постриг, без обзира на преступе, у којима је пре могао бити затечен; јер је Спаситељ наш казао: који долази к мени, нећу га истерати ван.(Јн 6,37). А дочим је живот калуђерски живот кајања, ми одобравамо ономе, који му се искрено одаје, нити му икакав пређашњи поступак може запречити, да испуни своју намеру.
(4 вас 4; прводр 2,4)
Канон 44
Калуђер, који се затече у блудочинству, или који узме жену ради брачног општења и суживљења, нека подлегне казнама, које су установљене за блудочинце.
(4 вас16; Анкир19; Васил Вел 6,18,19,60)
Канон 45
Пошто смо дознали, да у неким женским манастирима, када приводе женскиње, које се имају удостојити калуђерског начина живота, најпре стављају на њих свилене и свакојаке друге хаљине, осим тога и уресе искићене златом и драгим камењем, и пошто оне тако олтару приступе, свлаче са њих сву ту богату одећу, и одмах се над њима обавља чин благословљења новога живота и облаче их у црно одело, - наређујемо, да тога у напред не бива. Јер није оправдано, да она, која је по својој вољи оставила већ свако светско весеље и обљубила начин живота по Богу, и која се утврдила у томе непомичним мислима, те тако манастиру приступила, кроз такав трошни и прелазни урес узбуђена опет буде успоменом онога, што је већ заборавила била, и од тога се можда у њој двоумљење јави, и душа јој се узбуни попут таласа, који поплављују и на све стране закрећу, тако да, и ако коју сузу пролије, неће показати опет тиме срдачнога сокрушења; пак и ако, као што је природно, падне која ситна суза, дотични који то у оваквим приликама опазе, помислиће, да та суза није потекла толико из оданости истих женскиња подвижничкоме труду, колико с тога, што оне остављају свет и оно што је у свету.
(Картаг 126)
Канон 46
Женскиње које су подвижнички живот изабрале и у манастиру се настаниле, нипошто већ да не излазе из манастира. Ако каква неотклонива потреба на то их побуди, нека то учине са благословом и приволом предстојнице, али и тада не саме, него, по налогу игуманије, са којом старицом или са онима, које су у манастиру прве. Ноћити пак ван манастира ни под који начин не могу. Исто и људи, који воде калуђерски живот, могу изаћи из манастира кад је прека каква потреба, али само са благословом онога, коме је управа поверена. Према томе, који преступе ову наредбу, коју ми сада издајемо, било да су људи или жене, нека подлегну заслуженим казнама.
(Трул 47)
Канон 47
Ни жена у мушком манастиру, ни човек у женском да не спава; јер верни морају бити слободни од сваке смутње и саблазни, и морају упорављајути свој живот за пристојну и лепу службу Господњу (1 Кор 7,35). А који ово учини, био он клирик, био световњак, нека се одлучи.
(7 вас 18,20,22)
Канон 48
Жена онога, који је произведен на Епископско достојанство, пошто се претходно разлучи општим сугласјем од свога мужа, нека после него што је муж постављен за Епископа, поступи у манастир, који је далеко од Епископова обитавања, а од Епископа нека добија што јој је нужно за издржавање. Нађе ли се да таква жена заслужује, нека се произведе и на достојанство ђаконисе.
(Ап 5,51; 1 вас 3; 4 вас 15; Трул 12,14,30; Картаг 3,4,25,70)
Канон 49
Понављајући и оно свето правило, наређујемо, да „једном посвећени услед приволе Епископа манастири, морају за навек остати манастирима, и добра која им припадају нека им буду очувана, нити икада могу бити претворени у светска обиталишта“, нити ико сме предавати их световним људима. Ако се то до сада и догађало, наређујемо, да то никакве важности не може имати. Који се пак усуде то учинити унапред, нека подлегну казнама по правилима.
(4 вас 4,24; 7 вас 13)
Канон 50
Никакав, ни световњак, ни клирик не сме унапред да игра коцке; а који се затече да то чини, ако је клирик, нека се свргне, ако је световњак, нека се одлучи.
(Ап 42,43)
Канон 51
Одлучно забрањује овај свети и васељенски сабор, да бивају такозвани лакрдијаши и њихова приказивања, затим приказивања ловачка и плесања на позорницама. А који повреди ово правило, и ода се чему од овога што је забрањено, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је световњак, нека се одлучи.
(Трул 24,65,66; Лаодик 54; Картаг 15)
Канон 52
У све дане поста свете четрдесетнице, осим суботе и недеље, и светога дана благовести, нека бива само Света Литургија пређеосвећених дарова.
(Ап 66,69; Лаодик 49,50,51,52)
Канон 53

Пошто је сродство духовно важније од свезе по телу, а ми смо дознали, да у појединим местима неки који примају децу на светом и спаситељном крштењу, после ступају у брачно суживљење са обудовљеним матерама њиховима, наређујемо, да ништа таквога у напред не буде. Ако се који, после овога правила, затеку, да то чине, нека најпре одступе од тог протузаконитог суживљења, затим нека подлегну казнама блудочинаца.

Канон 54
Божанствено нас писмо учи: Да не приступаш свакоме твоме рођеноме по телу, да откриваш срамоту његову (3 Мој 18,6); богоносни пак Василије у својим је правилима избројао неке забрањене бракове, а о веома многима је прећутао, те и једним и другим нам је корист принио. Јер избегавајући мноштво срамотних идеја, да речима не оскврни говор, он је општим именима означио нечистоће, и тиме нам је у опште показао противзаконите бракове. А пошто услед такова ћутања и што се нису могли разабрати неправилни бракови, који се забрањују, сама се природа бркала, то смо ми нашли, да ово одређеније изложимо, те према томе, који ступи у општење брака са својом братучедом (првобратучедом), или отац и син са матером и ћером, или са двема девојкама сестрама отац и син, или са два брата матер и кћер, или два брата са са двема сестрама, наређујемо, да сви ови имају подлећи правилу о седмогодишњем кајању, наравно пошто се разлуче од противзаконитога суживљења.
(Ап 19; Трул 26,53; Неокес 2; Вас Вел 23,27,68,75,76,78,79,87; Тим Алекс 11; Теоф Алекс 5)
Канон 55
Пошто смо разумели, да они, који су у Риму граду, уз свети пост четрдесетнице посте у суботе њезине, противу предане Црквене установе, - свети сабор установљује, да и у Римској цркви неповређено мора важити правило, које каже:“који се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи.“
(Ап 66)
Канон 56
Разумели смо такођер, да у јерменској области и у другим местима у суботе и недеље свете четрдесетнице неки једу јаја и сир. Установљује се према томе и ово, да у Цркви Божијој по свој васељеној, следећи једноме реду, има се чувати пост и постећи уздржавати се како од свачега закланога, тако исто и од јаја и од сира, што је плод и пород онога, чиме се хранимо. А који се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, ако ли су световњаци, нека се одлуче.
(Ап 66,69)
Канон 57
Не сме се приносити на олтару мед и млеко.
(Ап 3; Трул 28,32,99; Картаг 37)
Канон 58
Никакав, који спада у ред световњака, нека не причешћује себе светом тајном, кад је присутан Епископ, или презвитер, или ђакон. А који се на то усуди, пошто је поступио противу установљенога, нека се одлучи за једну недељу, да се из тога научи: да не мисли више, него што ваља мислити. (Рим 12,3)
(1 вас 13,18)
Канон 59
Никако нека се не обавља крштење у богомољи, што се у којој кући налази; него, који желе да се удостоје пречистога просвећења, нека приступају саборним црквама, и ту нека примају тај дар. А који се затече, да не чува ово што ми наређујемо, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је световњак, нека се одлучи.
(Ап 31; 4 вас 18; Трул 31,34; 7 вас 10; Гангр 6; Антиох 5; Лаод 58; Картаг 10; прводр 12)
Канон 60
Кад Апостол гласно казује да, ко се Господа држи, један је дух с Господом (1 Кор 6,17), јасно је, да који се одомаћује са противним, постаје по општењу један с њиме. Према томе за оне, који причињају себе, да су демоном обузети, пак узимљу притворно на себе по злоћи својих обичаја и такво поступање, установљујемо, да на сваки начин буду кажњени, и да се подвргну оним истим мучењима и трудовима, којима се правом подвргавају они, који су доиста демонима обузети, кад се имају ослободити од демонскога утицаја.
(Ап 79; Анкир 24; Вас Вел 83)
Канон 61
Који се обраћају гатарама, или такозваним стотницима, или другим сличнима, да од њих дознаду, што желе открити, нека сходно ономе што су већ оци наши у погледу њих наредили, подлегну правилу о шестогодишњем кајању. Истој казни морају се подвргнути и они који воде медведице или сличне животиње на развесељавање, а на штету простога света, те варајући, казују лудорије о срећи, о судби, о родословљу, и мноштво других таквих ствари; а исто и такозвани гониоци облака и они, који се чарањем баве, који праве амајлије противу чаролија, и гатари. А који упорни у томе остану, и неће да се одврате и уклоне од таквих штетних и незнабожачких измишљотина, наређујемо, да са свим из Цркве прогнани буду, као што и света правила налажу; јер каквог општења има светлост са тамом? Као што Апостол каже, или како се удара Црква Божија са идолима? Или какав дјел има верни са неверником? Како ли се слаже Христос са велијаром? (2 Кор 6,14-16)
(Трул 65; Анкир 24; Лаод 36; Вас Вел 7,65,72,81,83; Григ Нис 3)
Канон 62
Такозване календе, бота, брумалије и зборишта, што се бивају први дан месеца марта, наређујемо, да све то потпуно престане код верних. Исто тако осуђујемо и јавне женске плесове, као непристојне, и који могу наносити много штете и погибељи, а једнако и плесове и обреде, које било да људи или жене изводе по неком старом обичају, несвојственоме хришћанскоме животу, у част лажно названих код незнабожаца богова, - наређујући, да не сме никакав човек надевати женску хаљину, нити жена такову хаљину, која је прилична људима; тако исто не смеју надевати ни кринке, било комичке, било сатиричке, било трагичке; затим не сме се призивати име мрскога Диониса (Бахуса), кад се гази грожђе у бадњама, нити замећати смех, кад се вино у бачве налива, нити заводити по незнању или по сујети оно, што из демонске обмане потиче. Према томе, који се у напред усуде, знајући ово, учинити шта од онога, што је горе споменуто, заповедамо, да такови буду свргнути, ако су клирици, ако ли су световњаци, да се одлуче.
(Трул 24,51,65; Лаод 54; Гангр 13; Картаг 15,45,63)
Канон 63
Житија мученика, које су лажно од непријатеља истине састављане, да смање част мученика Христових и да приведу у неверство оне, који их слушају, заповедамо, да се таква житија у Црквама немају разглашавати, него се имају спалити; а који их примају, или их сматрају истинитима, такове предајемо анатеми.
(Ап 60; 7 вас 9; Лаод 59)
Канон 64
Не сме световњак пред народом држати говоре или учити, и тиме узимати на себе учитељско достојанство, него има се покоравати установи, коју је Господ предао, и слушати оне, који су Благодат учитељске речи добили и од њих се божанственоме поучавати. Јер у једној је Цркви различите удове створио Бог, по речи Апостола (1 Кор 12,27) коју реч тумачећи Григорије Богослов показује како то треба разумевати: „Овај браћо, ред почитујмо, овај ред чувајмо: овај нека буде уво, а онај језик; овај пак рука, а онај шта друго; овај нека учи, а онај нека се учи.“ И мало затим: „Па који се учи, неке се учи у послушности; који раздаје, нека раздаје радосно; који служи, нека служи усрдно; да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви пророци; ни сви да разјашњујемо.“ И после опет: „Зашто да се пастирем чиниш, кад си овца? Зашто се приказујеш главом кад си нога? Зашто се усиљаваш да будеш војводом, кад си у ред војника увршћен?. И на другом месту: „Премудрост заповеда: не буди брз на речи (Екл 5,1); не пружај се са богатим, кад си убог; не тражи да си мудрији од мудрих“ (Прич 23,4). А који се затече, да преступи ово правило, нека се за четрдесет дана одлучи.
(Трул 33; 7 вас 14; Лаод 15)
.
Канон 65
Заповедамо, да од сада има престати ложење ватра, које неки чине кад су младине пред својим творницама или кућама, пак по неком старом обичају то безумно прескачу. А који тако што учини, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је световњак, нека се одлучи; јер је у четвртој књизи царстава написано: и начини Манасија олтар свој војсци небеској у два трема дома Господња и децу своју провођаше кроз ватру и врачаше и гаташе, и уреди оне, што врачају у утровицама и умножи гатаре и узбуди, да се чини све што је зло пред Господом, да изазове гнев Његов (4. царст. 21; 5, 6)
(Трул 24,51,62; Лаод 54, Гангр 13; Картаг 15,45,63)
Канон 66

Од светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до нове недеље, уза сву седмицу морају верни да у светим Црквама непрестано проводе у псалмима и појању и песмама духовним, радујући се у Христу и светкујући, и да слушају читања из божаственог писма и да се наслађују светим тајнама; јер ћемо тим начином заједно са Христом и ми ускрснути и узнети се. Нека зато никако не буду у споменуте дане ни коњске трке, ни друге каке народне игре.

(Ап 9; Трул 24; Антиох 2; Картаг 61)
Канон 67
Божанствено нам је писмо наложило, да се ваља чувати од крви, од удављенога и од блуда. Зато, као што треба, потчињавамо казни оне, који због лакоме своје утробе, вештачким каквим начином спремају за једење крв ма које било животиње, пак је тако једу. Који се дакле усуди у напред ма на какав било начин јести крв животиње, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је световњак, нека се одлучи.
(Ап 63; Гангр 2)
Канон 68
Нико не сме књиге старога и новога завета, а тако исто ни светих и припознатих наших проповедника и учитеља, кварити или резати, или књижарима, или онима који се продавцима мазова називљу, или другоме коме предавати их, да се тиме губе; осим случаја, кад или од мољаца, или од воде, или од другог чега не могу се више употребљавати. Који се затече, да тако што учини, нека се одлучи за годину дана. Истим начином и који такве књиге купује, ако неће ни да их код себе држи ради своје користи, ни да их другоме даје ради доброчинства и да их чува, него се усуди кварити их, нека буде одлучен.
(Ап 85; Трул 2; Лаодик 60; Картаг 24; Атанасија Великог о празницима; Григорија Богослова, о књигама Светог Писма; Амфилохија, о књигама Светог Писма)
Канон 69
Нека је забрањено свакоме, који је из реда световњака да улази преко ограде светог олтара; и само је власти и господству цареву, кад зажели принети дарове створитељу, ово допуштено по неком врло старом предању.
(Лаод 19,44)
Канон 70
Нека је забрањено женама у време божанствене Литургије да говоре; него, по речи Апостола Павла: нека муче, јер се њима не допушта да говоре, него да слушају, као што и закон каже; ако ли хоће чему да се науче, код куће мужеве своје нека питају. (1 Кор 14;34-35)
(Трул 64; Лаодик 44)
Канон 71
Они који се грађанским законима уче, не смију следити незнабошким обичајима, ни полазити позориште, нити извршавати такозване килистре, нити се одевати у хаљине, које нису у општој употреби, и то ни у време, кад започињу учење, ни кад се приближују крају истога, ни у опште док траје учење. А који се то усуди учинити, нека буде одлучен.
(Трул 24,51,62,65; Анкир 24)
Канон 72
Нека је забрањено човеку Православноме, да се сједини са женом јеретичком, исто и жени Православној да се венча са човеком јеретиком. Ако се открије, да је ко тако што учинио, брак нека се сматра ништавним, и незаконита свеза нека се развргне; јер не треба да се смеша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим делом наследство грешника. Ко преступи ово, што смо установили, нека се одлучи. Али ако су се неки, док су још у неверству били, и док још нису били прибројани стаду Православних, саставили били законитим браком, пак затим један супруг, изабравши добро, обрати се к светлости истине, а други, остане прикован заблуди, не хотећи управити очи своје на божанствене зраке, и ако при томе жени, која не исповеда праву веру, буде угодно живети са мужем који исповеда праву веру, или обратно мужу, који не исповеда праву веру са женом, која исповеда праву веру, нека се међу собом не деле, по божанственоме Апостолу: јер се посвети муж који не исповеда праву веру женом, која исповеда праву веру и посвети се жена, која не исповеда праву веру мужем, који исповеда праву веру. (1 Кор 7,14)
(4 вас 14; Лаод 10,31; Картаг 21)
Канон 73

Пошто нам је животворним крстом откривено спасење, ми морамо све старање наше уложити, да се одаје достојна част ономе, средством кога смо се спасли од старога пада. Према томе, одавајући часноме Крсту поклонење и умом, и речју, и осећајем, заповедамо, да са свим морају бити изглађене слике крста, што неки на поду цртају, да се, кад стају ногама они што иду, не наноси увреда знамењу победе наше. Ради тога наређујемо да се одлуче сви они, који у напред буду цртали на подовима слике крста,

Канон 74
Не смију се у местима Господу посвећенима, или у Црквама, држати такозване агапе, и у огради храма јести и постеље простирати. А који се усуде то чинити, или нека престану, или нека буду одлучени.
(Гангр 11; Лаодик 27,28; Картаг 42)
Канон 75
Који долазе у Цркве ради појања, желимо да не употребљавају разуздану вику, да не принуђују природу на крике и да не извађају ништа, што није сугласно и прилично Цркви, него морају да приносе највећом пажњом и скрушењем песме Богу, који види скривено; јер и света је реч учила синове Израиља, да буду побожни (3 Мој 15,31).
(Лаодик 15)
Канон 76
Чувајући поштовање наспрам Цркве, не сме се у светим оградама постављати крчма или што за једење, нити друге какве продаје предузимати; јер Спаситељ наш и Бог, поучавајући нас Својим по телу начином живота, заповедио је, да дом Оца Његовог не чинимо домом трговачким; он је мењачима просуо новце и изагнао је оне, који су свето место јавним местом чинили. А који се затече у томе преступу, нека се одлучи.
(Ап 72; Трул 74,97)
Канон 77
Не смеју се свештенослужитељи, или клирици, или калуђери прати заједно са женама у купатилу; пак ни други световњак Хришћанин; јер је то први приговор од стране незнабожаца. А који се у томе затече, нека се свргне, ако је клирик, а ако је световњак, нека се одлучи.
(Лаод 30)
Канон 78
Који се просвећују, морају бити поучавани у вери, и петог дана сваке седмице морају о томе давати одговоре Епископу, или презвитерима.
(1 вас 2,14; Трул 96; Лаод 19,46)
Канон 79

Исповедајући божанствени пород Дјеве, који је без порођајних болова био, да је без семена постао, и учећи овоме све стадо, сматрамо заслужнима поправљања оне који због свог незнања чине нешто, што не треба. Пак пошто се неки налазе, који после дана светога рођења Христа Бога нашега, приређују особита пецива од пшеничнога брашна, те их међу собом деле, као у част порођајних болова непорочне Дјеве матере, наређујемо, да верни ништа таквога не смију унапред чинити. Јер то није част Дјеви, која је на начин, који се умом и речју појмити не може, родила по телу Слово, кад се њезин порођај, који се исказати не може, опредељује и замишља као код обичних жена. А који се у напред затече, да тако поступа, нека се свргне, ако је клирик, а ако је световњак, нека се одлучи.

Канон 80
Епископ, или презвитер, или ђакон, или други, који припада клиру, исто и световњак, који нема никаквог неодложног посла или нужде, да за дуже времена мора остати удаљен од своје Цркве, него борави у граду, а неће да дође у три недељна дана кроз три седмице у Цркву, - ако је клирик, нека се свргне, а ако је световњак, нека буде уклоњен од општења.
(Ап 8,9; Трул 66; Антиох 2; Сардик 11)
Канон 81

Пошто смо дознали, да у неким местима, трисветој песми, као на допуну додају, после речи: „Свети бесмртни“, ово „Који си распет за нас, помилуј нас“, а ово су пређашњи свети оци, као несугласно са благочестијем, од ове песме одбацили, заједно са безаконим јеретиком, који је измислио те речи, - потврђујући и ми оно, што су свети оци пре нас благочастиво установили, предајемо анатеми оне, који после ове наредбе буду примали исте речи у црквама, или другим којим начином буду их додавали трисветој песми. Пак ако припада свештенству онај, који преступи ово што је установљено, заповедамо да се лиши свештеничкога достојанства, ако ли је световњак, или калуђер, да се одлучи.

Канон 82

На неким сликама светих икона нацртано је јагње, на које прстом показује Претеча, и које узето као знак благодати, приказујући нам кроз закон право јагње, Христа Бога нашега. Али колико ми поштујемо старе слике и сјени, које су Цркви предане, као знакове и знамења истине, првенство ипак дајемо благодати и истини, признавајући исту за испуњење закона. Да дакле и живописном вештином приказано буде пред свачијим очима оно, што је извршено, наређујемо, да се од сада на иконама има стављати уместо некадашњега јагњета, по човечијој природи слика Јагњета, које је узело на себе грехове света, Христа Бога нашега, како би се тиме, мотрећи смирење Бога Слова, узбудила у нама успомена о животу његовом у телу, његовим страдањима и спаситељној смрти, и искупљењу света, које се њим извршило.

Канон 83
Нико да не даје Евхаристију телесима умрлих; јер је написано: Узмите, једите (Мт 26,26), а телеса мртвих не могу ни узимати, ни јести.
(1 вас 13; Картаг 7,18; Григ Нис 2,5; Тим Алекс 3,16)
Канон 84
Следећи каноничким установама отаца, наређујемо и у погледу деце: сваки пут, кад се не нађу поуздани сведоци, који могу доказати, да су она одиста крштена, а она сама због своје доби нису кадра тачно одговорити, да ли им је тајна дарована била, треба их крстити, не смућујући се о ничему, да их такова неизвесност не лиши очишћења толиком светињом.
(Ап 49,50; 2 Вас 7; Картаг 45,48,72,110; Вас Вел 1,91)
Канон 85
Писмено нам је предано, да свака реч постаје тврдом, кад су два или три сведока. Наређујемо зато, да робови који бивају отпуштени од својих господара, имају добити част слободе пред три сведока, који ће својим присуством дати закониту силу ослобођењу и засведочиће што је учињено.
(Ап 75; 1 вас 2; Картаг 64,82,129,131,132; Теоф Алекс 9)
Канон 86
Наређујемо, да они који на зло душа прикупљају и држе блуднице, ако су клирици, имају се одлучити и свргнути, а ако су световњаци, имају се одлучити.
(Ап 25; Неокес 1; Вас Вел 3,9,32,51,59,70)
Канон 87
Која остави мужа свога, пак другоме пође, прељубница је, по светом и божанственом Василију, који је из пророчанства Јеремијина привео следеће: ако постане женом другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него оскврњена нека се скврни (3,1); пак опет: који држи прељубницу, безуман је и нечастив (Прич 18,23). Ако сем дакле дозна, да је жена оставила мужа без разлога, тада је он (муж) достојан снисхођења, а жена казне; снисхођење мужу састојаће у томе, што ће моћи остати у општењу са Црквом. Али који остави жену, с којом је у законитој свези, пак другу узме, по речи Господа (Лк 16,18) подлежи осуди за прељубу; а од отаца наших канонички је установљено, да такови морају за годину дана плакати, две године слушати, три године припадати, и седме године стојати са вернима, ако су се при томе сузама кајали.
(Ап 48; Трул 93,98; Анкир 20; Картаг 102; Вас Вел 9,21,31,35,36,46,48,77,80)
Канон 88
Нико нека не уводи никакву животињу у ограду светога храма, осим случаја кад који путник принуђен великом потребом, а нема стана и гостионице, зађе у такву ограду; јер кад се не би животиња увела у ограду, могла би случајно и погинути, а дотични би, изгубивши животињу и не могући дакле продужити пут, изложио се опасности смрти; а ми знадемо да је субота начињена човека ради (Мт 2,27), и зато сваким се начином треба старати о спасењу и обезбеђењу човека. Који се пак затече, да је, по горе реченоме, без потребе увео животињу у ограду храма, нека се свргне, ако је клирик, ако ли је световњак, нека се одлучи.
(Ап 73; Трул 74,76,97)
Канон 89
Верни, који су провели дане спаситељнога страдања скрушеним срцем у посту и молитви, треба да завршују пост околи поноћи велике суботе, јер божанствени јеванђелисти Матеј и Лука, први речима: по вечеру суботном (Мт 28,1), а други речима: врло рано (Лука 24,1), означују нам дубоку ноћ.
(Ап 51,53,66; 4 вас 16; Трул 13,55; Анкир 14; Гангр 18,21; Лаод 29,49,51)
Канон 90
Канонички смо од богоносних отаца наших примили, да не треба клечати у недељне дане, одавајући тиме част васкрсењу Христову. Да дакле не останемо у незнању, како се то има обдржавати, вернима јасно исказујемо, да од суботе после вечерњега уласка свештеника у олтар, по утврђеноме обичају, нико не сме клечати до следеће вечери у недељу, и тада, после вечерњега уласка, почиње се опет клечати, те узносити молитве Господу; јер сматрајући ноћ после суботе, претечом васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо песме, и пренашамо празник из мрака у светлост, те тако сву ноћ и дан славимо васкрсење.
(Ап 66; 1 вас 20; Трул 66; Гангр 18; Лаодик 29; Петра Алекс 15; Вас Вел 91; Теоф Алекс 1)
Канон 91
Жене које дају лекове, да се пометне, и које узимљу отрове, што плод убијају, подвргавамо казни убица.
(Ап 65; Анкир 21; Вас Вел 2,8)
Канон 92
У погледу оних, који отимају жене под изговором супруштва, или суделују томе, или помажу отмичарима, наређује свети сабор, да се збаце са свога степена, ако су клирици, а ако су световњаци, да се предају анатеми.
(Ап 67; 4 вас 27; Вас Вел 30,36,42)
Канон 93

Жена, којој је муж на пут отишао и за дуго се за њега не зна, пак она и не дочекавши, да се увери о смрти његовој, са другим се човеком преуда, таква је жена учинила прељубу. Под исти суд потпадају и жене војника, које се удају што о мужевима својима вести немају, исто и оне, које кад им мужеви путују, неће да дочекају њиховога повратка. Снисхођење се неко у овоме случају може имати тек онда, кад се са неком поузданошћу држи да је муж умро. Она пак, која се по незнању удала за једнога, кога је жена за време оставила, пак после буде отпуштена од истога, јер му се прва жена повратила, премда је у блудочинство и пала, али пошто је то било по незнању, брак јој се не забрањује; боље је уосталом, ако тако остане.

Али ако се после неког времена поврати војник, чија је жена, због дугог одсуства његова, пошла била за другога човека, тај војник нека узме опет, ако хоће, жену своју; при чему, нека се њој удели опроштај, обзиром на њезино незнање, а исто и ономе човеку, који се другим браком с том женом саставио.
(Вас Вел 31,36,46)
Канон 94
Који се заклињу заклетвама незнабошким, правило подвргава казнама, а ми за такове одређујемо одлучење.
(Ап 25; Вас Вел 10,17,28,29,64,81,82)
Канон 95
Који се из јереси обраћају у Православље и у број оних, који се из јеретика спасавају, примамо по следећем обреду и обичају: аријане, македонијане, новатијане, који се називају катарима и лијевима, четрнаестодневнике или тетрадите и аполинаристе, пошто поднесу од себе писмено и анатемишу сваку јерес, која друкче учи, него што учи Света Божија, Саборна и Апостолска Црква, примамо, знаменовавши их, то јест помазавши им светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши, и док их знаменујемо, кажемо: „Печат дара Духа Светога“. У погледу следбеника павлијана, који се после обратише саборној Цркви, установљено је, да они свакако морају бити изнова крштени. Евномијане пак, који се једним погњурењем крсте, и монтанисте, који се овде називљу фригима, и савелијане, који исповедају ијопаторство и друга недела чине, и све остале јеретике, - јер овде их много има, особито који дођоше из Галатских страна, - све те, кад хоће да се придруже Православљу, примамо као незнабожце, те их први дан Хришћанима чинимо, други оглашенима, затим трећи их дан заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их поучимо у истинама вере и узнастојимо, да дуго у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их. Тако исто и манихеје, и валентијане, и маркионите и који из сличних јереси прелазе, примајући их као незнабожце, изнова их крстимо. А несторијани, евтихијани, северијани и остали из сличних јереси, треба да поднесу писмено и да анатеми предаду своју јерес, а исто и Несторија, и Евтихија, и Диоскора, и Севера, и остале поглавице таквих јереси и оне, који исто мисле као и они, и све остале јереси, и тада тек нека постану учесници светога општења.
(1 вас 8,19; 2 вас 1,7; Лаод 7,8; Картаг 6,57,126; Вас Вел 1,5,47)
Канон 96

Који се кроз крштење обукоше у Христа, обећаше тиме, да ће подражавати животу Његову по телу. Зато онима, који вештачким плетивом ките и располажу косу на глави на штету других, који их гледају и таким начином замамљују слабе душе, - отачаски им лек кроз заслужну казну пружамо, поучавајући их и напућујући их да мудро живе, и да запустивши превару и таштину која из материје потиче, управљају свагда ум к поузданоме и блаженоме животу, и у страху чисто и праведно да бораве и да се Богу, колико је већма могуће, узоритим владањем приближују, и да унутрашњега човека, више него ли вањскога, украшавају врлинама и добрим и беспорочним поступањем, и да не чувају у себи никаква остатка опачине противникове. А који поступи противу овога правила, нека се одлучи.

Канон 97
Који, или живећи са женом, или другим којим начином нерасудно претварају света места у општа места, и баве се без уважења около истих и с таковим неуважењем у истима пребивају, заповедамо, да такви имају бити изагнани чак и из оних места у светим храмовима, која су за оглашене одређена. А који се не буде држао овога, нека се свргне, ако је клирик, а ако је световњак, нека се одлучи.
(Ап 73; Трул 74,76,97)
Канон 98
Који узме ради брачнога суживљења женскињу, која је с другим заручена, а жив јој је још заручник, нека подлегне осуди за прељубу.
(Анкир11; Вас Вел 22,69)
Канон 99
Као што смо дознали, у јерменској области бива и то, да неки, пошто сваре унутра у светим олтарима делове меса, комаде (тога меса) приносе и деле их по јудејском обичају свештеницима. Ради тога, чувајући чистоћу цркве, наређујемо, да никакав свештеник нема примати одређене делове меса од оних који то приносе, него нека се задовоље оним, што се свиди дотичноме који приноси, а сами принос нека се ван Цркве чини. А који тако не учини, нека се одлучи.
(Ап 3; Трул 32,33,56; Картаг 37)
Канон 100

„Очи твоје нека гледају право,“ и „сврх свега што се чува чувај срце своје,“ саветује Премудрост (Прич 4,23,25), јер телесна чувства лако преносе утиске своје у душу. Зато забрањујемо, да се ма на који начин у напред цртају слике, било на даскама или на чему другом, које замањују очи и ум развраћају, и које узбуђују пламен нечисте похоти. А који се усуди то учинити, нека буде одлучен.

Канон 101

Божанствени Апостол високим гласом назива телом и храмом Христовим човека, који је створен по слици Божијој. А пошто се човек удостојио Спаситељним страдањем небескога достојанства, да једе и пије Христа и тиме је постављен над сваким другим чувственим створом и у свему је напућен вечноме животу, посвећујући душу и тело своје кроз учествовање у божанственој благодати, ради тога, који хоће да у време Литургије прими пречисто Тело и да једно с њим кроз причешће постане, мора да склопи руке у облику крста, и тако да приступа, и да прима општење благодати. Јер онима који подносе неке справе из злата или из друге какве материје, уместо руку, да божанствени дар приме, и кроз исте справе хоће да се удостоје пречистога општења, ми никако то не одобравамо, јер дају првенство бездушној и потчињеaној материји пред божјом сликом. А који се затече да раздаје пречисто причешће онима, који те справе подносе, нека буде одлучен и он, и онај који исте справе подноси.

Канон 102
Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања, треба да узимају у обзир каквоћу греха и како је расположен онај, који је сагрешио, и према томе да пружају онакве лекове, какви за извесну болест требају, да се не би, не обазирући се на једно и друго, лишио спасења болесник; јер није једнака болест греха, него различна и многостручна, и баца многе огранке погибељи, из којих се зло на широко развија и на далеко распростире, док се настојањем лечничким не заустави. Ради тога онај, који се лечничком по духу вештином занима, мора најпре да разабере, какво је расположење грешника, и да развиди да ли он пригиње здрављу, или напротив, привлачи својим поступањем на себе болест, и на који начин он проводи свој живот; пак ако се лечнику не противи, и исцељује душевну рану прилагањем наређених лекова, ваља тада према заслугама учинити га и диоником милости. Јер код Бога и код онога, који је примио пастирску службу, све се старање мора састојати у томе, да се поврати изгубљена овца и да се лек пружи оној, која је змијом рањена, те да не удари о стрмине очајања, нити да се одузда на распуштени и нерасудни живот, него он мора да сваким начином, или средством оштрих и стежућих, или пак средством блажих и лакших лекова, запречи страдање и постара се, да рана зарасте, узимајући при том у обзир плодове кајања, и мудро упућујући човека, који је небеском просвећењу позван. И ми зато треба да знадемо и једно и друго, и оно што највиши закон заповеда и оно што је за обичај везано; а у погледу оних, који не признају узвишеност кајања, има се следити преданој установи, као што нас свети Василије учи.
(1 вас 12; Анкир 2,5,7; Атанасија вел. посл. Руфинијану; Вас Вел 2,3,74,75,84,85; Григ Нис 4,5,7,8)

Сродне теме

Прегледи
Лични алати
© 2006 Православље
info@pravoslavlje.net