Григорије Ниски
ГРИГОРИЈЕ НИСКИ (грч: Γρηγόριος Νύσσης) - свети; Епископ у Ниси (Кападокија) и хришћански философски писац дубоке богословске вредности; млађи брат Св. Василија Великог. Црква га прославља 10. јануара.
Житије
Рођен је и одрастао у време најжешћих расправа и борбе Цркве против аријанства. Према оскудним подацима који су до данас сачувани, Григорије Ниски је од своје ране младости, а по жељи старијег брата Василија, био одгајан за аскезу. Но, он се ипак оженио, а као световно лице био је учитељ реторике. Касније су се и Григорије и његова жена посветили аскетском начину живота. Α када је ступио у ред клирика, Григорија је брат Василије посветио за Епископа у Ниси (372). Као Епископ града Нисе и противник аријанству, Григорије је претрпео честа гоњења, а 375. године је оклеветан за наводно непримерено кориштење Црквене имовине, збачен са свог положаја Епископа и прогнан у Анкиру (Анкару). У прогонству је остао три године, до смрти цара Валента (378), а по повратку у Нису, са слављен је прихваћен од своје пастве. По смрти брата Василија Великог (379), учествује у помесном сабору у Антиохији, против јеретика који су одбацивали вечну девственост Мајке Божије, као и оних који су претеривали на другу страну, славећи је као Бога. На том сабору је добио задатак да испита цркве у Арабији и Палестини по питању учења о Богородици, а на повратку са тог задатка, посетио је Јерусалим. Учествовао је на Другом васељенском сабору (Цариград, 381), где је због свог богословља уживао велики углед. Одиграо је пресудну улогу у осуди Македонијеве јереси, која је погрешно учила о Светом Духу. На његову иницијативу, коначно је уобличен Никејски Символ Вере. Учествовао је на Помесном сабору у Цариграду (383), где је одржао говоре о божанству Сина и Светог Духа, као и 394. године када се расправљало о Црквеним питањима везаним за Арабију.
Био је ватрени бранитељ Црквених догмата, ревносни учитељ верниг народа, одличан духовни отац своје духовне деце и заштитник пред властима. Познат је по својој стрпљивости и љубави према миру и поретку. Упокојио се мирно у 394. години, убрзо после Помесног сабора на коме је учествовао.
Дела
Списи Григорија Ниског највећим делом су догматског карактера. Међу њима најчувенија је његова поука или Велики катихетички говор (то је кратка философска скица учења ο вери), затим Коментар на Песму над песмама, као и расправа Ο стварању човека (у овој расправи Григорије Ниски закључује: пошто је главна Божија одлика несазнатљивост, човек такође мора бити несазнатљив; он зато не може доћи ни до каквог сазнања ο себи). Већина коментара на тему апофатичке теологије може се наћи у његовим полемичким списима: Против Евномија и Против Аполинара. Поред тога, Григорије Ниски писао је и омилије, као и тумачења Светог Писма. Написао је посмртни говор своме брату Василију и довршио његову студију о шест дана постања, познату под називом Шестоднев (Εξαήμερον - Хексамерон).
Учење
Његова хришћанска философија заснива се на учењу Оригена, модификованом тако да буде у складу са Православљем (Григорије је од Оригена примио једно хетеродоксно учење, учење ο апокатастази, тј. ο коначном повратку творевине у првобитно стање), затим на Атанасија Великог и Григорија Назијанзина, а нарочито на брата Василија Великог (у познијим годинама свога живота, Григорије Ниски је често говорио да су његови једини извори вере били Библија и брат Василије).
Из охридског пролога
Свети Григорије Епископ ниски. Брат Светог Василија Великог. Био је најпре само презвитер, пошто беше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за Епископа у Ниси. Одликовао се огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II васељенском сабору. Мисли се да је он саставио други део Символа Вере. Велики беседник, тумач Светог Писма, и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валента, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај Свети Отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божије и оставши кроз све векове на земљи као велико светило Цркве.
